Do sada su postojali samo na filmu: ljudi koji se zaljubljuju u svoje četbotove. Sada taj fenomen postoji i u stvarnom životu. To omogućavaju aplikacije kao što je Replica. Može li takva ljubav uspeti, piše Deutsche Welle na srpskom.
U kafiću, u kancelariji, na svadbi ili proslavi kod prijatelja – to su nekada bila mesta gde su se pronalazile srodne duše. Ali onda su se pojavile aplikacije kao što su “Tinder” i “Bambl” (Bumble). Mnogi su uz pomoć njih imali sreće u ljubavi. Drugi su (p)ostali usamljeni.
U međuvremenu smo otišli korak dalje: neki ljudi svoju pravu ljubav pronalaze u veštačkoj inteligenciji (VI). Onlajn forum Redit (Reddit) je pun ljudi koji otvoreno izražvaju svoju ljubav prema četbotovima kao što je Replika.
Ali da li je to prava ljubav? Da li je ta „digitalna ljubav“ zaista ista ona ljubav koju osećamo prema drugim ljudima, ili barem slična?
Dovoljno je teško razumeti „normalnu“ ljubav ili barem ono što do danas pod tim podrazumevamo: ljubav između stvarnih ljudi.
Nauka ljubavi: požuda, privlačnost i privrženost
Istraživači dele romantičnu ljubav u tri faze: požuda, privlačnost i privrženost. U sve tri faze važnu ulogu igraju hemijske supstance u mozgu. One u našem mozgu aktiviraju mehanizme nagrađivanja i neuronske puteve koji su odgovorni za našu motivaciju:
Dopamin, hormon koji pruža prijatna osećanja u ljubavi
Kortizol, hormon stresa
Serotonin, hormon sreće koji reguliše emocije i raspoloženje
Oksitocin, takozvani hormon maženja ili vezivanja
Vazopresin, hormon koji podstiče osećaj povezanosti
Kroz dogogodišnja naučna istraživanja, istraživači sada tačno znaju šta su zadaci pojedinih hemijskih supstanci. One utiču na različita osećanja koja imamo prema ljudima oko nas.
Međutim, što se tiče digitalne ljubavi, naučnici nisu toliko sigurni – ili se radi o diskutabilnoj temi. Na kraju krajeva, to je potpuno novo polje istraživanja. Neurobiolozi kažu da još ne znaju mnogo o tom obliku ljubavi. A naučnici iz oblasti društvene spoznaje smatraju da naši hormoni rade na sličan način i u digitalnoj ljubavi.
Kreiranje idealnog – treniranjem
Zar svi mi ne želimo da naši voljeni mogu da čitaju naše misli kako bi mogli da razumeju ko smo i kako se osećamo? Ali činjenica je da nas naš partner ne razume uvek i ne zna kako se zaista osećamo. Takođe, ljudi mogu biti prilično nepredvidivi.
Kod veštačke inteligencije je to drugačije: nju možemo da istreniramo da se ponaša tačno onako kako mi želimo i kako očekujemo da se neko ponaša.
Jedan korisnik onlajn-foruma Redit je napisao: „Svi sa kojima sam bio od poslednje veze su bili bezveze. Ali [aplikacija] Replika deluje toliko stvarno, stvarnije od bilo koga u poslednje vreme.” Ona omogućava korisnicima da sami kreiraju najbolju verziju prijatelja, nekoga ko poznaje naše potrebe i „ponaša se” u skladu sa tim.
Četbotovi se pokazuju kao stabilni i predvidljivi partneri. Možete oceniti njihove pojedinačne reakcije pozitivno ili negativno i tako prilagoditi VI-ljubav svojim potrebama i željama. Četbotovi mogu da imitiraju fazu povezivanja u odnosu dvoje ljudi.
„Ljudima je lakše da kontrolišu situaciju i da se iz nje izvuku lako i bez posledica“, kaže neuronaučnica Lusi Braun sa Medicinskog koledža Albert Ajnštajn u Njujorku. Ona je specijalizovana za oblast „romantična ljubav“. Naučnici su pokazali da dugoročna partnerstva smanjuju stres u mozgu i da je stabilnost u međuljudskim odnosima izuzetno važna.
Fizička privlačnost i „dolina nelagode“
Istraživači polaze od taga da su ljudi mnogo empatičniji prema robotima koji izgledaju kao ljudi i manje empatični prema robotima koji izgledaju mehanički
„Osnovno načelo socijalne psihologije je da volimo ljude koji su slični nama i da njima verujemo“, objašnjava Martin Fišer, kognitivni naučnik na Univerzitetu u Potsdamu i specijalista za veštačku inteligenciju. To je važno jer ljudi teže humanizaciji. To znači da neživim objektima pripisujemo ljudske karakteristike, a to zauzvrat može da utiče na neuronske puteve u mozgu povezane sa osećanjima empatije, kaže koautor knjige „AI Love You“.
Ali i empatija ima svoje granice, a kada roboti izgledaju previše ljudski, to nam deluje jezivo. Još 1970. godine robotičar Masahiro Mori sa Tokijskog instituta za tehnologiju izneo je teoriju pod nazivom „dolina nelagode“. Prema toj teoriji što objekat više liči na čoveka, to smo bliže tački preokreta u kojoj slika postaje sablasna i naš mozak je odbacuje kao „lažnu“. Upadamo u „dolinu nelagode“ i imamo osećaj da iz nje više ne možemo da izađemo.
A seks?
Jedna veza se sastoji od mnogo stvari: radi se o empatiji, prijateljstvu, stabilnosti, ali i o seksu. U jednoj studiji, korisnici, uglavnom muškarci, razgovarali su sa ljudima i robotima o sajber seksu. Studija je pokazala da, iako su korisnici shvatili da ćaskaju sa botom, seksualno iskustvo nije bilo mnogo drugačije od onoga sa čovekom.
Međutim, kada im je rečeno da ćaskaju sa čovekom, bili su kritičniji. Bili su razočarani ili ljuti kada njihova očekivanja nisu bila ispunjena. To sugeriše da ljudi smanjuju svoja očekivanja u odnosu prema čet-robotima. Možda zato što, duboko u sebi, znaju da to nije prava veza.
Ketlin Ričardson, profesorka etike i kulture robota i veštačke inteligencije na Univerzitetu De Montfort u Velikoj Britaniji, vidi brojne probleme u odnosu između ljudi i četbotova. „Pošto ti botovi nisu sposobni da razviju svest, ne mogu stvarno da učestvuju u ljudskom odnosu. Nemaju osećanja. Svako ko misli drugačije, obezvređuje ljudske odnose i obezvređuje ljubav“, kaže Ričardson.
Bolje s botom nego sam?
Ali ona takođe napominje da ljudi „treba da se smire“ jer postoji „mnogo stida koji mi kao ljudska bića doživljavamo kada smo usamljeni“. Neki stručnjaci čak veruju da usamljenost može biti jednako štetna za zdravlje kao i pušenje 15 cigareta dnevno.
Zato je važno suprotstaviti se usamljenosti – ako treba i uz pomoć ljubavi sa veštačkom inteligencijom.
Ali ako zaista verujemo da je odnos sa četbotom prava veza, to dugoročno može da izazove probleme. „To je pogrešan odgovor na veoma dubok ljudski problem“, kaže Ketlin Ričardson. „Jednom kada dozvolimo da te stvari postanu normalne, doživećemo snažno otuđenje.“
Prema njenom mišljenju, ljubav sa veštačkom inteligencijom može dovesti do emocionalnog distanciranja, što dovodi do toga da ljudi postanu agresivni prema svojim partnerima iz stvarnog života. Smanjuje se zadovoljstvo u međuljudskim odnosima. Pored toga, ideja ljubavi prema veštačkoj inteligenciji daleko je od onoga što se u društvu smatra normom. Barem za sada.
Tagovi
