Legendarni kapiten Partizana Novica Veličkovič odlučio je da završi igračku karijeru.
Svoju odluku, uz emotivnu ispovest, objavio je u ekskluzivnom videu u saradnji Mozzarta i KK Partizan, piše Mozzart sport.
„Posle onoliko godina, onoliko utakmica – zaboravite danas na brojke, ovo je čas romantike i nepatvorene emocije – onoliko koševa, onoliko trofeja i priznanja… Došlo vreme da se pod Curriculum Vitae udari poslednji paraf. I najlepše storije imaju kraj. A kraj je kad Novica kaže da je kraj“, stoji i u naslovu video oproštaja Veličkovića.
„Rešio sam. Dosta je bilo. Vreme je da stavim tačku na celu karijeru i da se okrenem životu van terena. Moralo je i to jednom da se dogodi“, rekao je Veličković.
Zatvorio je krug na onom mestu gde je krajem devedesetih sve počelo. Uvek je znao da će se, kad sve prođe, vratiti tamo gde je odrastao. Otišao je kao običan dečak iz kraja – vraća se kao legenda. Još jedan krug Zemunom, njegovim Zemunom… Poslednji put kao kapiten Partizana.
„Ovde gde sad sedimo bila je stara kafana. Prodavali girice… Mi klinci onda štekamo lovu za štapove, pecamo i prodamo im ribu. Tako smo zarađivali za sladoled. Gledaj ovu lepotu… Ma meni su ovo Sejšeli. Preko leta, kad je pauza, ja most ne prelazim. I zašto bih? Ovde znam sve, svakog komšiju. Srećam ljude na ulici svakodnevno, pozdravimo se, ispričamo. Ej, Slađo, daj kilo jagoda, donesem ti lovu sutra. Nije problem… A tamo preko ne znam nikoga“, rekao je Veličković.
U Miroslava Tirša je „najbolji basketaški teren u kraju. Uvek bio“.
„Ovde, odma’ posle Doma zdravlja… Znaš kakav teren! Ali ušuškan je unutra, između zgrada. Ne može svako da uđe. Mora da se prođe kroz neki od ulaza. U stvari, mora neko da te pusti kroz svoju zgradu“, rekao je Veličković.
Obišao i jedna škola koju je pohađao, drugu… Sve u krugu od kilometar i po.
„Gledaj ovo, ovde sam svirô harmoniku. A ovde mi je bila srednja. Tamo prekoputa je ćaletov kanc. Profesor na Poljoprivrednom. I on je završio. Ko bi rekao da će ćale i sin u isto vreme u penziju“, kaže Veličković.
Objasnio je Veličković i kako se oseća posle svega.
„Sanjao sam danima kako puštaju ljude u halu, kako dolaze da me pozdrave. I onda dođe ta utakmica protiv Mege… Čim sam kročio na teren krenulo je skandiranje. Cela Hala sportova! Svi viču moje ime. I to ne prestaje. Zagrevanje traje, meni suze u očima. Nisam znao da će da bude tako teško“, rekao je Veličković.
Veličković je istakao da je plan bio da se u Beograd i Partizan vrati na tri meseca. Posle svake sezone su govorili da je kraj.
„A ja stvarno nisam znao da li ću moći da nastavim. Da izađem pred 7.000 ljudi i da svi oni gledaju kako šepam? To boli, bre, ljudi ne shvataju. I onda je bivalo da idem u ekstrem, u neku borbenost zbog koje sutradan ne mogu da hodam. Ali to je bilo jače od mene. I stvarno, svako leto otkako sam se vratio govorio sam da završavam, da je kraj. Ali uvek sam nalazio neki motiv da nastavim“, rekao je Veličković.
„Znam da to nekad nije izgledalo dobro, da su govorili: mator je, vidi ga, ne može. Ali ponosan sam na sebe. Imao sam sedam, osam godina borbe sa nečim što ne možeš da pobediš. Stvarno ne možeš da pobediš. I na to moram da budem ponosan. Pre svega košarkaški. Mislim da sam dao sve što sam imao. Ne znam… Video sam opet osvajanje. Osvojili smo neke kupove… Tri kupa smo osvojili za ovo vreme. Ali… Ali mislim da sam dao sve. Stvarno. Više od ovoga nisam mogao“, zaključio je Veličković.
Emotivan kraj uz suze.
„Čekaj. Gasi to… Zato što si mi rekao biće kraj… Možemo bez ovoga? Nisam ovo ja“.
Tagovi
