(VIDEO) MDCCCLXXXIV: Kako je nestala Glavna železnička stanica

Nisam peta generacija Beograđana, mada sam, broji li mi se to i za šta, polovinom porodice – peta generacija Žarkovaca?

Zato mi, otkako sam prohodao, znani beogradski toponimi nisu bile uličice Donjeg Dorćola, Čubura ili Lion – na kojem ću, sticajem okolnosti, živeti mnogo godina kasnije – koliko Trgovačka, lokalna Vaznesenjska crkva i obližnje groblje na kojem se kopaju moji, Julino i Banovo brdo, dobro, naravno i Stadion, ništa bez Stadiona…

I ona.

Kalemegdan bih video jednom godišnje, kada je baš lepo vreme, ujak nas je vodio jedared na Avalu ali se nisam popeo na toranj čak ni pošto su ga obnovili, na Adi smo se kupali s makiške strane, koja je tada, poznih osamdesetih, bila tek nešto više od mulja, te je zato baš ona bila prvi i poslednji kontakt sa Beogradom. I drugi omiljeni, računajući onu „rupu“ na Autokomandi…

Zamirisale bi, pri svakom našem susretu, šine, železnički pragovi i suncem spečeni tucanik, čulo bi se dovikivanje taksista i tipova što se nude da ti utovare kofere u ona samovozna kolica, pa odzvanjanje majstora što čuka kompoziciju odozdo, proveravajući pritisak u kočnicama, u daljini bi zakloparao tramvaj na liniji dva, torbari sa pretečom „švercerki“ krenuli bi na dalek put Balkanskom ulicom, uspon od nekih petnaest odsto, odokativno, rekli bi građevinci, neko bi plakao i pevao, naizmenično, ispraćajući vojnika ili devojku noćnim za Bar ili za Zagreb, sve trčeći za vozom koji je krenuo, razmileli bi se, dok je još bilo polazaka i dolazaka, putnici prema Slaviji, Grad bi se, pun vreve, kamiona i smoga i duha, otvorio ispred tebe na njenom ulazu, kao da si mu stvarno drugar.

Glavna železnička stanica.

Rimske brojeve sam naučio, kunem se, samo da bih mogao da rastumačim šta piše na njenom žutom pročelju – MDCCCLXXXIV – i znao sam svojevremeno napamet i onu tablu s kratkim istorijatom, ispod petokrake („Ova zgrada podignuta je 1884 god. u vreme kada Beograd broji 35480 stanovnika…“), i okej, to je možda zato što totalno imam fetiš za vozove, ali i kad se malo ostarilo, Štajga mi je bila centar grada, od nje sam i po njoj računao broj stanica gradskog prevoza; odatle sam kretao na svoja najdraža putovanja, u staničnom bifeu, tom poprištu tuge, romantike, prostitutki, licemerja i sutrašnje štampe, trgnuli bismo jedno „putničko“, „putničkim“ bi se zvao i onaj kratež koji popiješ kada voz stigne, a tebi se ne rastaje od koloseka i od putovanja.

A sada je upokojena. Glavna železnička stanica u Beogradu više nije ta prelepa žuta zgrada, dovedena u pređašnje stanje i nakon rata, ne, oterali su vozove sa nje, sem onog barskog koji će završiti na stanici Topčider do juna, zbog onog projekta o kojem svi sve znamo i niko ne zna ništa, povadiće i sve koloseke kao vene da vade, zarad širenja Projekta, i Glavnom železničkom stanicom ubuduće se ima zvati onih nekoliko bezdušnih betonskih perona u tunelu na promaji usred nedođije, u beogradskom Skadru. „Prokop“, je li.

Direktori Železnica su po novinama slavodobitno pričali o izmeštanju glavnog kolodvora, kao da to nije stravična grehota, o tome kako se rade nekakve stanične zgrade u Zemunu, na Novom Beogradu i rampa za utovar automobila na Topčideru, kao da ih baš briga za žutu zgradu koja je simbol Železnica makar koliko i Beograda, kao da ne znaju da ne postoji grad u Evropi koji tera svoju železničku stanicu van centra… A oni koji se zaklinju u strane turiste neka pokušaju njima – kojima je dolazak vozom u Beograd tako prirodan – da objasne je li kriv Google Maps što ih zalud šalje na Belgrade Main Railway Station.

Tražio sam neku građansku akciju protiv ovoga, protiv greške koja se ne može ispraviti, i nisam je našao, sem neke krhke peticije koju je pokrenulo izvesno Udruženje ljubitelja železnica, što u ovom gradu, avaj, ima jednaku snagu kao i avio-modelari ili Društvo uzgajivača bogomoljki.

Nova Glavna železnička stanica ima, pisali su ovih dana mediji, biletarnicu i dva WC-a, nema kiosk sa novinama, nema sendvičaru, nema prilaz sa osobe sa invaliditetom, nema stanični bife, ni putničko piće, ni sutrašnju štampu, nema šalter na kojem možete da od čoveka sa leptir-mašnom kupite karte za svako mesto u Evropi, nema menjačnicu koja se na železničkim stanicama redovno zove Wechselstube (nemački je, iz nekog razloga, lingua franca svih železničara, pa se nalazi čak i na poleđini karata odštampanih i prodatih u Srbiji!). I ima samo jednu liniju gradskog prevoza.

Koja, gle čuda, vozi do stare Glavne železničke stanice.