Kада се мој друг Филип Блек приликом доласка у Њујорк на образац за улазак у САД потписао ћирилицом, мало је фалило да га врате следећим авионом назад. На сву срећу, Ер Србија је тада летела само једном недељно, а амерички службеник је показао милост, па га је пустио да закорачи на тло у сенку сестре латинице.
И тако је Филип стигао у Бруклин, као Ћирил у Солун у потрази за братом Методијем. Ту двојност, амбивалентност, сви добро познајемо. Једне недеље ћирилица, друге недеље латиница – сећам се школских дана из детињства. И сви клинци из разреда су се радовали латиници више од архаичне, византијске глагољице. Зашто? Зато што су деца већ тада била под седативом западне поп културе, која је постављала трендове и обећавала снове неодољиве за млади ум.
Из перспективе кустоса, занимљиво ми је питање присуства азбуке у савременом стваралаштву. Ћириличко писмо чини се занемареним и маргинализованим, и то под изговором одређене архаичности или ретровизије. Ћирилица се често сматра писмом традиционализма, који наравно негује прошлост у свом карактеру. И то ми је још донекле разумљиво, јер је ћирилица показала отпорност на пролазне трендове графичког стварања или савремене типографије.
Али проблем настаје када са латиницом поистовећујемо прогресивност, а са ћирилицом ретроспективност. То нас доводи у незгодну позицију двојства, које, међутим – као и многе друге ствари у нашем друштву – може донети и предности. Управо на томе желим да радим! Баш као и мој друг Филип, који је завршио у Бруклину, изгубио ћирилицу, али никада није пронашао латиницу. Његово стварање постало је хибридно, а писмо читљиво само онима са неоптерећеним разумевањем за уметност и лепоту.
Намеће се питање: на којем оку смо слепи за ћирилицу? За перспективан вид потребна су нам оба. Дакле, нема перспективе са једним затвореним. Прихватање ћирилице у савременом уметничком контексту значи закорачити на једну релативно неистражену територију – а у обиљу стваралаштва у којем живимо, неистражена поља су ретка роба.
Док сам прошле године обилазио „Берлин арт вик“, након отприлике двадесете изложбе која се бавила темама интеграције, џендеризма, сексуалности и колонијализма, изгубио сам интерес. Уметничка сцена је неоспорно политизована, али само у једном политичком спектру. Време је да отворимо оба ока – јер само тако можемо одржати равнотежу. Ћирилица наставља да буде важан фактор у тој потрази за балансом, јер нас присиљава да размишљамо фонетски, да преводимо чињенице. А када желите нешто да преведете, морате то разумети.
Дакле, немојте се плашити стварања на ћирилици. Они који ће ваше стваралаштво због тога категоризовати као конзервативно, ионако су заборавили како се чита.
Tagovi
