Prethodne nedelje sam patila od prevelikog „šaltanja“ kanala prilikom gledanja filmova. U jednom trenutku sam gledala „Spenser“ Pabla Laraina, u kojem poslednji Božić princeze od Velsa – Dajane, izgleda kao da je ona zarobljena u ukletoj vili punoj zlonamernih voštanih figura.
U sledećem momentu sam otkrivala neodoljivu glupost „Zamenjene princeze“ u kojem vlasnica poslastičarnice u Čikagu zameni mesto sa vojvotkinjom na koju liči uoči Božića i ludo se zaljubljuje u princa od Belgravije, piše za Gardijan Ana Bilson.
Ne pričamo ovde o otmenom delu Londona koji nosi isto ime (Belgravia) nego fiktivnom kraljevstvu smeštenom u nekoj od regija Rumunije, čije bogatstvo sada sigurno raste usled velikog broja romantičnih komedija koje se snimaju u ovoj oblasti poznatoj po zamkovima.
Ako je kraljevska porodica već obezvređena tužbom koja uključuje vojvotkinju od Jorka, te razlazom sa Harijem i njegovom američkom suprugom, onda se Netfliks poprilično trudi da vrati veru u monarhiju – makar onu imaginarnu.
Trilogija „Zamenjena princeza“ pokazuje da čak i američka pekarka iz mešovitog braka može biti prihvaćena od strane jedne kraljevske porodice.
Slično tome, pokazatelj da su viševekovne tradicije gurnute pod tepih je i film „Božićni princ“ iz 2017. godine. Radnja prati američku blogerku Amber koja upoznaje, stupa u braka i dobija dete sa jednom princom, naslednikom trona u Aldoviji – kraljevstvu pored Belgravije.
Obe trilogije su prilično raznolike kada su pitanju rasa i seksualno opredeljenje učesnika.
Ovogodišnji film „Samac do kraja“ jeste romantična komedija udešena tako da centralni par čine homoseksualci, ali ta činjenica ne nailazi na neodobravanje od strane domaćina iz Nju Hempšira.
Ovo su sve zaista prave „ol inkluziv“ bajke našeg doba.
Božićni duh je tako dopunjen novim sjajnim balončićima uz već postojeće klišee iz romantičnih komedija.
Uzajamni antagonizam koji se kasnije pretapa u romasnu, jelke, božićna kupovina i grudvanje doveli su do nivoa gde sezonska opsesija počinje da liči na opresiju u „Božićnoj zemlji“ horor filma Džoa Hila pod nazivom „NOS-4A2“, gde je osećanje nezadovoljstva zabranjeno. Američke žene stalno sebe zamišljaju kako putuju u prošlost ka nekoj evropskoj destinaciji gde će pronaći ljubav svog života – uglavom plave krvi.
Dok je moja želja da se udam za nekoga ko je iznad mog statusa nestala kada sam imala otprilike osam godina, jer sam shvatila da neću završiti sa princom Čarlsom zbog toga što bi postojanje dve princeze Ane zbunjivalo sve – i dalje dozvoljavam sebi da se prepustim iluziji kako ću napisati bestseler koji će mi omogućiti da kupim, pa ako ne dvorac, onda barem jednosoban stan.
Ali, iako heroine romantičnih komedija imaju karijere koje cvetaju, one teže nefeminističkim snovima o romansi sa nekim vitezom u sjajnom oklopu.
Šta je tu tačno privlačno?
Moja pretpostavla su bogatstvo, moć, uticaj i pažnja.
Međutim u „Spenseru“ vidimo nešto sasvim drugačije od dopuštanja ženama da budu onakve kakve jesu. Od Dajane se zahtevalo da kreira lažni identitet, pogodniji za javnost, kako bi preživela.
Važno je da možemo da sanjamo. Možda je cela poenta romantičnih komedija upravo u tome da nam pruže osećaj kako možemo da imamo sve.
Kao što je Džoni Mičel jednom otpevao: „Žena mora imati sve“.
Tagovi
