„Vođa tajne svetske vlade? Ima plaćenike? Cilj mu je da prisili narode u ropstvo?“: Ko je, u stvari, Džordž Soroš, glavni lik teorija zavere

On je jedan od vođa tajne svetske vlade. Svojim novcem plaća ogromnu mrežu pristalica po čitavom svetu. Oni se predstavljaju kao novinari, aktivisti i zagovornici građanskih prava, ali su zapravo njegovi agenti. I važnim političarima manipuliüe kako mu se hoće. Njegov cilj je da čitavim narodima otme njihov kulturni i nacionalni identitet, i prisili ih u ropstvo večitog plaćanja dugova. Svojim spekulacijama već je milione ljudi strovalio u nevolju, a planira i zamenu stanovništva Evrope: umjesto hrišćanskih starosedelaca tamo želi da naseli muslimanske došljake. Ko se usprotivi svim tim njegovim namerama, njega u međunarodnoj javnosti prozivaju kao lažova i klevetnika.

Možda sve te optužbe protiv američkog berzanskog špekulanta, milijardera i filantropa mađarsko-jevrejskog porekla Džordža Soroša uopšte ne bi bilo vredno spominjati kada bi ih širili anonimni nacionalisti po opskurnim društvenim mrežama. Ali sve su to citati predsednika vlade jedne načelno demokratske članice Evropske unije: mađarskog premijera Viktora Orbana. A on nikako nije jedini član neke vlade, naročito na istoku EU, od kojeg se mogu čuti takve izjave. Pa čak i danas, kad ove srede (12.8.) Soroš slavi svoj 90. rođendan, piše Dojče vele.

Đerđ Švarc, kako se zvao kad je rođen u Budimpešti 1930, još osamdesetih godina prošlog veka shvatio je da nije dovoljno samo srušiti komunističke režime Istoka. Još je teži zadatak stvoriti građansko društvo koje će znati da ceni i prenosi vrednosti demokratije – kroz obrazovanje, javni angažman i promovisanje vrednosti građanskog društva. Tako je stvorena njegova fondacija „Otvoreno društvo“ u koju je prelio milijarde svog sopstvenog imetka. Ali naravno da je takvim angažmanom stekao i neprijatelje među onima koji su komunističke simbole samo želeli da zamene nacionalističkim obeležjima – i da nastave da vode istu politiku kao i u doba diktature.

Istina, laž, svejedno…

Apsurdno je to što je jedan od mađarskih mladića kojem je pomogla fondacija Džordža Soroša pomogla bio i Viktor Orban. Ali baš zato je mađarski premijer još ogorčeniji protivnik tog milijardera. Orbanovi napadi ne prestaju ni danas: u Mađarskoj se upravo vodi neka vrsta „ankete“ među građanima u kojoj im se nude tri moguća odgovora. Naravno, samo jedan je „pravi“ – a postavljeno je pitanje o Soroševoj inicijativi da se državama pogođenima pandemijom korone dâ vremenski neograničena pozajmica. Ali već i samo pitanje pokazuje kako tu inicijativu tumači Orbanova stranka: „Da li odbijate plan Džordža Soroša da naša domovina na neodređeno vreme bude zadužena?“ Odgovor kojim upitani dokazuje svoju podobnost naravno glasi da „odbija dužničko ropstvo koje će se protezati kroz generacije i večito plaćanje kamata“.

Soroša neprestano kleveću, i to ne samo kroz pogrešna tumačenja, nego i čistim lažima. Samo jedan primer: čak dve trećine upitanih Mađara mislilo je da na parlamentarnim izborima 2018. Soroš nastupa u Mađarskoj kao kandidat – već i zbog toga koliko često ga je Orban spominjao u svojoj kampanji. Ali takva nekakva stranka nikad nije postojala, niti je Sorošu ikad palo na pamet da se kandiduje u Mađarskoj.

Optužbe dakle ne prestaju. Ima li u njima ipak i neke istine?

Soroš kao saradnik nacista

I to je optužba protiv sina imućnih jevrejskih roditelja iz Budimpešte koja se čuje i od Orbana. Porodica Džordža Soroša preživela je Holokaust zahvaljujući falsifikovanim dokumentima i krijući se od fašista. Optužbe nekih mađarskih medija da se „obogatio sarađujući s nacistima dok su oni otimali jevrejski imetak“ počivaju na činjenici da se Soroš zaista neko vreme tokom rata predstavljao kao kumče jednog službenika ministarstva poljoprivrede Hortijeve vlade. Čini se tačnom i tvrdnja da je taj službenik bio nadležan i za evidenciju dela imetka koji je bio oduzet Jevrejima.

Ali Džordž? Pre svega, on je 1944. imao 14 godina i već po tome je ta optužba apsurdna. Soroš je sam govorio o tim danima u jednom intervjuu TV-stanici CBS, ali ništa nije rekao o tome da je bilo kako pomagao navodnom „kumu“, već se samo sećao svog straha i želje da preživi.

Špekulant koji je milione ljudi odveo u propast

Džordž Soroš je još pre pola veka bio špekulant. Razvio je čitavu strategiju o vrednosnim papirima visokog rizika – i mnogi fondovi će kasnije slediti njegov primer. A postao je zaista slavan tek svojom špekulacijom protiv britanske funte, kada je njegova firma za kratko vreme zaradila gotovo milijardu dolara. Naravno da je ta špekulacija bila usmerena na štetu privrede Velike Britanije i neke tamošnje firme su zbog toga morale da proglase stečaj.

Ali jedino što je Soroš tu u stvari uradio jeste bila njegova procena da se vlada u Londonu strašno preračunala u proceni vrednosti funte prema tada tek stvorenom „paketu“ Evropskog monetarnog sisterma (EMS), fiksnog menjačkog kursa. „Krivac“ je u najboljem slučaju bio pre svega britanski ministar finansija, a kasnije premijer Džon Mejdžor. Ali ni on nije bio jedini koji je doveo do „Crne srede“, 16. septembra 1992, kada više nije bilo drugog rešenja osim da se vrednost funte smanji – prema američkom dolaru to je biti za čak 25 odsto u sledećih pet nedelja. London je to skupo koštalo – morao je da napusti EMS, ali i Soroš bi veoma skupo morao da plati da je njegova procena bila pogrešna. Ali nije. Štaviše, upravo je Soroš sada taj koji se zalaže za stroga pravila na tržištu vrednosnim papirima kako se takva propast više ne bi dogodila.

Kritikovanje Soroša kao „ajkulu u svetu finansija“ tu ne staje: tako se recimo ističe da on sklanja svoj novac u poreske oaze (tačno: u Holandske Antile i na Devičanska ostrva, ali to je bilo još krajem šezdesetih – i apsurdno je za tako nešto optuživati čoveka koji je kasnije sopstvene milijarde potrošio za boljitak društava). On je i pravosnažno osuđen zbog špekulacija deonicama francuske banke Sosijete ženeral – ali čitava ta optužba se na kraju svela na tvrdnju da je raspolagao poverljivim podacima banke. Naravno: kod špekulacija su informacije zlata vredne, ali treba znati kako da se one pronađu i procene.

I tu je bilo reč samo o otprilike dva miliona dolara, što je maltene beznačajan iznos u poređenju s onim što je prepustio svojoj fondaciji. Pa i sam Soroš priznaje: „Volim da zarađujem mnogo novaca kako bi onda mogao da ga potrošim u dobre svrhe.“

Soroševa „mreža agenata“

Još od osamdesetih je fondacija „Otvoreno društvo“ zaista pokrenula čitavu gomilu projekata u izgradnji demokratskog društva, ljudskih prava, obrazovanja i zdravstva. Naravno, počeo je u svojoj rodnoj Mađarskoj, ali se njegova delatnost brzo proširila po čitavom nizu bivših socijalističkih zemalja. Tokom svog postojanja njegova fondacija u tu svrhu je potrošila oko 15 milijardi dolara, ali nikad nije postojala nikakva „mreža agenata“. Održavali su se sastanci regionalnih saradnika kako bi se razmenjivala iskustva, ali već duže vremena je i sam Soroš shvatio da aktivnost na istoku Evrope – na primer u Gruziji – jeste svakako važna, ali da se u naše doba na žalost mora raditi na gradnji institucija demokratskog društva i u samim Sjedinjenim Američkim Državama.

Kada je pak reč o Mađarskoj, u toj zemlji gotovo da više ne postoji neka nevladina organizacija koja još uvek potpuno zavisi od fondacije „Otvoreno društvo“. Ali čak i kad bi postojala, prema važećim mađarskim zakonima to nije zabranjeno. Štaviše: čak i među nevladinim organizacijama se fondacija „Otvoreno društvo“ smatra otvorenom i transparentnom.

Soroševa „zamena stanovništva Evrope“

Viktor Orban ne okleva da izbjeglice koje su 2015. krenule ka Evropi proglasi za „Sorošev plan“ da se Stari kontinent naselio eventualno „podatnijim“ muslimanskim stanovništvom s Bliskog istoka umesto evropskih starosedelaca. Jedino što je Soroš zaista rekao bila je to što je izrazio da je kao čovek pogođen sudbinama tih ljudi – ali i time što neke evropske države, kao što je Mađarska, tvrdoglavo odbijaju da prihvate te migrante. Soroš se založio za pravednu raspodelu migranata među članicama EU, ali i njihov broj je ograničio na milion godišnje. Kasnije je i taj broj smanjio na 300.000. To bi se teško moglo nazvati „zamenom stanovništva“ Evropske unije koja ima otprilike 440 miliona stanovnika. Štaviše: i sam Soroš se založio za bolju kontrolu granica Evropske unije – a to je zahtev koji se redovno može čuti i od Viktora Orbana.

Da li je to razlog da taj mađarski nacionalistički političar – a takvih ima i u Bugarskoj i u drugim državama EU – prestane s napadima na Džordža Soroša? Sasvim suprotno od toga: za demonizaciju tog filantropa očigledno mogu da posluže i čiste laži – samo da bi se opstalo na vlasti.