„Vode me, zatim, Simoviću, koji me napada već sa vrata, iako vidim da mu je to neprijatno. Veli: jesam li ja poludeo?“

Jedan pesnik je kazao: ono što vredi, počinje od kraja. Tako i životnu priču Crnjanskog treba početi od kraja, zato što kraj objašnjava početak. A kraj, naravno, jeste smrt. 

Kako je Crnjanski umro? Evo ovako:

Prenet je u bolnicu ‘Dr Dragiša Mišović’ na interno odeljenje, kod doktora Bogdanovića. Smešten je sam u sobu. Bio je već u stanju bunila – nije znao gde je, šta je sa njim.

Odbija da primi hranu i piće.

(…)

Stalno su mu zatvorene oči. Ni sa bližnjima ne želi da razgovara niti oči da otvori. Prilikom pregleda neurologa, poslednji put će otvoriti oči i prošaptati:

‘Doktorka nemojte da me mučite…’

Pokušavaju da ga nateraju da uzima hranu. Posle nekoliko kašikica čaja, više usta ne otvara. Doktor Bogdanović mu kaže da mora da uzme hranu, a Crnjanski mu na to odgovori:

‘Ja uopšte nemam nameru da živim.’

To su bile poslednje reči koje je izgovorio.[1]

Kada sam razgovarao o smrti Crnjanskog sa prijateljem koji inače predaje kvantnu fiziku na jednom američkom koledžu, on mi je kazao da je njegova baka umrla isto tako, pomirena sa smrću. Hteo je da kaže da možda u smrti Crnjanskog nema ničeg posebnog. Možda je to i tačno. Međutim, ovakav kraj velikog pisca može biti shvaćen i u duhu porodične mitologije koja nas upućuje na smrt njegovog oca Tome Crnjanskog (1853–1908). Za Tomu Crnjanskog znamo da je bio potpredsednik Srpske crkvene opštine u Temišvaru, da je bio učtiv čovek i dobar igrač. I još ponešto. Međutim, veliki uticaj koji je Toma Crnjanski izvršio na svog sina Miloša, koga je inače zvao Mića, nije posledica onoga što je u životu uradio, već načina na koji je umro. A umro je tako što je odbio da živi.

Kad je moj otac došao, godine 1908, sa sela, da se operiše u Temišvaru, i, kad je odustao od toga, rekao mi je da zna da će umreti, ali da to treba da krijem od svoje matere. Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava. Treba umeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige stvara, sad, kad sam počeo da učim grčki. Veli, to je teško, zna.

Savetovao mi je da učim, dobro, i da se lepo ponašam prema materi. Otišao je iz Temišvara, mirno, i nikad ga više nisam video. Vratio se u Ilanču i bio, još, u svatovima, Dane Crnjanski, u Itebeju, gde je igrao i preskakao vatre, sa mladićima i devojkama.

U Ilanči je posle toga posetio pčelara, koji je vršio i zanat kovača i tesara mrtvačkih sanduka. Moj otac je izabrao sebi sanduk, kuckajući ga, štapom od višnjevog drveta.

Naručio je za moju mater meda.

Umro je idućeg dana.

Nije dozvolio da me pozovu iz Temišvara, sa škola.[2]

Već na prvi pogled pleni skromnost piščevog oca, njegova potreba da nadolazeću smrt sakrije od supruge, ali i od sina, koga drži podalje od sebe u trenutku umiranja, izvinjavajući se što mu svojim umiranjem stvara brigu. Da li je umeće umiranja u toj skromnosti? Ne bih rekao da je u pitanju samo skromnost. Tomino svesno uklanjanje iz života bližnjih nije udaljavanje od njih: sinu se daju saveti (isto tako skromni – da bude dobar učenik, da se lepo ponaša prema materi), supruzi se kupuje med, čime muž simbolički izražava i svoju ljubav, ali i istinu da će života biti i posle, kada njega ne bude: znači Toma Crnjanski nije smatrao da sa njegovom smrću nestaje svet. To svedoči da je Toma umeo da umre. U čemu je to umeće umiranja? U miru sa kojim se umire, u ravnodušnosti prema smrti, u svesti da vlastita smrt nije kraj sveta i života uopšte.

Umesto straha od nestajanja, Crnjanski je u smrti svog oca video samo veličinu jednog čoveka koji je odbio da se uplaši smrti i da se ponizi pred njom.

Smrt Tome Crnjanskog je fascinirala mladog Miloša, jer mu je ona pokazala da je ljudska veličina još uvek moguća: iako svi umiru, ne umiru svi na isti način. Većina ljudi uporno okreće leđa smrti, sve dok ih ona pre ili kasnije ne ščepa. Oni žive tako da susret sa smrću što više odgode, pa sve što čine ili ne čine, jeste samo jedno uporno bežanje od smrti. U tome je smisao takozvane građanske egzistencije: u volji za sigurnošću, u tome da se sama smrt ukloni iz vidnog polja, kao da je nema; a zapravo nema samo hrabrosti i veličine čoveka da se s njom mirno suoči.[3]

Retki, poput Tome Crnjanskog, imaju hrabrosti da je gledaju u oči, ravnodušno i bez straha.

Da li je smrt Crnjanskog, koji je lekarima kazao da uopšte više nema nameru da živi zapravo citat smrti njegovog oca koji je lekarima u Temišvaru 1908. godine kazao da uopšte nema nameru da se operiše? Može biti. Analogija postoji. Ono što je izvesno, jeste da je ovakva smrt oca potpuno preokrenula život Crnjanskog. Kako to znamo? Pa to nam kaže sam pisac: ,,Do smrti svog oca, do petog razreda gimnazije, bio sam osrednji đak. Onda se reših da ubuduće budem među prvima. Bio sam među prvima.”[4] Pogled na uspeh mladog Crnjanskog u gimnaziji posle smrti oca govori da je zaista bio među prvima.[5]

 Međutim, bilo bi pogrešno pomisliti da je očeva smrt imala tek vremenski ograničen uticaj na mladog Crnjanskog. Sasvim suprotno. Bezmalo pola veka kasnije (1957. godine) na pitanje Stevana Petrovića koje je životno iskustvo odsudno uticalo na njega, Crnjanski odgovara vrlo eksplicitno:

Iskustvo pri smrti moga oca.

Lekari su mu savetovali da se operiše, ali on nije hteo i rešio se da umre.

Nije dozvolio mojoj materi da me iz Temišvara pozove.

Ta samoća jednog čoveka na kraju, i ta oholost, odsudno su uticali, čini mi se, na mene.[6]

            Kredo života Crnjanskog može da stane u tu misao: biti među prvima. I ta misao mu se pojavila posle smrti oca i držao se nje do kraja života, jer je na kraju umro kao što je njegov otac umro. Hteo je da on sam odluči o tome kada smrt treba da dođe, a ne da bude tu kada ona to bude poželela.

Crnjanskog nije, dakle, zanimalo da bude bogat, nije ga zanimalo da živi kao sav normalan svet, nije težio ,,zlatnoj sredini”, niti je, računajući da se svaki život završava smrću, bio ravnodušan prema tome kako će ga provesti. Umesto toga, Crnjanski je želeo da bude među prvima.

Postoje, međutim, dva načina da se bude među prvima.

Prvi, moderniji, način jeste karijera. Onaj ko želi da bude među prvima ,,šlepa” se uz one koji trenutno jesu među prvima, nadajući se da će ga oni podići na društvenoj lestvici u zamenu za njegovu poslušnost i lojalnost. Takav karijerista se, dakle, obezličava, stavljajući se na raspolaganje moćnijima, kao poslušno oruđe, šaljući signale da se na njega može računati. A na kakvog se čoveka može računati? Na onog koji nikada neće uraditi ništa što onaj koji ga je postavio na to mesto ne očekuje. Karijerista ne mora nužno biti mediokritet, ali još manje mora da bude čovek velikih sposobnosti, budući da njegovo napredovanje ne zavisi od tih sposobnosti, već samo od spremnosti da bude timski igrač, tj. da zakon subordinacije poštuje u svakom slučaju.

Drugi način da se bude među prvima je epski način: čovek dospeva među prve zato što ima natprosečna svojstva i sposobnosti, poput epskog junaka. Recimo, sposobnost da se ne uplaši od smrti, kao otac Crnjanskog. Zahvaljujući tom očiglednom primeru, mladi Crnjanski je misao biti među prvima shvatio epski, kao isticanje svojih natprosečnih sposobnosti kako bi se bilo među prvima. Rekao bih da je Crnjanski imao osećanje elite koje je blisko Ortegi i Gasetu: elita tu nije elita privilegije, već elita samonadmašivanja,[7] a s obzirom na njegovo živo osećanje nacionalnog identiteta – nesumnjivo posledica rođenja i odrastanja u prostoru u kome je srpstvo bilo ugroženo – biti elita, biti među prvima, značilo je za Crnjanskog i osećanje obaveze prema svom narodu.

Takvo razumevanje elite učinilo je da se na Crnjanskog nije moglo računati u partijskim mehanizmima; Crnjanski, dakle, nije bio čovek subordinacije.[8] (A kada se pravio da jeste, niko mu, s pravom, nije verovao). Evo samo jednog primera, iz vremena kada je Crnjanski bio službenik u izbegličkoj vladi Simovića.   

Nalazimo se, dakle, u Londonu, 1941. godine, neki dan nakon što je Crnjanski pristigao u britansku prestonicu.

Sutradan, rano, Vilhar me zove telefonom i kaže, da odmah dođem Simoviću. Vrlo je opasno. Strašno je ljut i biću otpušten iz službe, svakako. Veli, šta sam to vraga radio, u Ministarstvu?

Ja onda trčim u poslanstvo i Vilhar mi kaže da je generalu rečeno, da sam išao u englesko Ministarstvo i tražio predaju radija, u njegovo, generalovo, ime, ultimativno. Da vidim šta ću.

Vode me, zatim, Simoviću, koji me napada već sa vrata, iako vidim da mu je to neprijatno. Veli: jesam li ja poludeo? Da li je meni poznato, da imam mnogo neprijatelja u vladi i diplomatiji, a još više među Englezima, i da me je u London jedva doveo? Pa zar sad idem u Ministarstvo i tražim predaju radija, kao da me je ON poslao? Zašto sam lagao?

Ja mu onda kažem, – dosta tužno, – da me zna i ceni već osamnaest godina i da nije verovatno da sam sad zablesavio. Nisam ja ništa tražio, nego sam nudio svoju saradnju i tvrdio, da ne rade dobro i da bi, uostalom, trebalo organizovati emisije za našu zemlju, prema primeru francuskom, jer ekipa generala De Gaullea radi odlično, a naša neinteresantno i monotono. Njemu, Simoviću, treba da predadu nadležnost za NAŠU zemlju. Oni su nam savetovali, kako da se borimo, protiv nemačkih tenkova. Da čekamo, vele, kad Nemci iziđu iz tenkova da puste vodu, pa da ih onda ubijamo. Sad nam traže da se u Ćirila i Metodija uzdamo. To, je neki cretin izmislio. Uostalom, ja sam gotov da podnesem ostavku, i odem u Južnu Afriku, u činovnički depot. TO se i želi i zato me proglašuju za fašistu.

Simović se onda mršti, smiruje, i kaže mi da ćutim i sedim kod njega u kabinetu, ali da kažem Vilharu, da me upotrebljava samo za UNUTARNJU upotrebu.[9]

[1]              Radovan Popović, Život Miloša Crnjanskog, Prosveta, 1980, str. 250.

[2]              Miloš Crnjanski, Lirika, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Editions l’age d’homme, Beogradski izdavački zavod, Srpska književna zadruga, Beograd, 1993, str. 169.

[3]              Put od svesti o smrti i suočavanja sa njom do potiskivanja smrti do stepena u kome samrtnik ne sme (niti želi) da zna da umire, vrlo dobro je opisao istoričar Filip Arijes u svojoj knjizi Eseji o istoriji smrti na Zapadu. 

[4]              Miloš Crnjanski, Lirika, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Editions l’age d’homme, Beogradski izdavački zavod, Srpska književna zadruga, Beograd, 1993, str. 168.

[5]              ,,Odlučivši, pošto mu je otac umro, da postane najbolji đak, našao se među prvima po uspehu u petom razredu. U šestom razredu – postao je zaista prvi – imao je sve odlične ocene.” Gorana Raičković, Agon i melanholija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021, str. 52.

[6]              Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu, Štampar Makarije, Beograd, 2017, str. 26.

[7]              Evo šta kaže španski filozof: ,,Kako se kroz život napreduje, postaje sve jasnije – dosadno jasnije – da većina muškaraca i žena nije kadra ni na kakav napor osim nametnutog, što je nužna reakcija na neku spoljnu potrebu; zato se u našem iskustvu još bolje ističe, kao usamljeni spomenici, ono malo poznatih ljudi koji su spremni za spontane i dobrovoljne napore. To su odabrani ljudi, plemeniti, jedini aktivni, a ne samo reaktivni; za njih je život večna napetost, neprestani trening, a trening je isto što i aksesis. To su askete.” Ortega i Gaset, Pobuna masa, Gradac, Čačak, 2013, str. 71.

[8]              Milo Lompar u svojoj knjizi Crnjanski, biografija jednog osećanja, po mom mišljenju ispravno tvrdi da se politički stavovi Crnjanskog ne mogu bez ostatka svesti ni na jednu tadašnju (karijernu) političku alternativu: dakle, ni na komunizam, ni na fašizam, ni na demokratiju. Dodao bih da se tu ne radi o kapricu pisca koliko o uvidu u manjkavosti sva tri politička projekta, kao i otporu od karijernog napredovanja za koje je bilo neophodno potpuno i bezrezervno predavanje jednom političkom konceptu.   

[9]              M. Crnjanski, Embahade IV, Štampar Makarije, 2008, str. 46.

OPŠIRINIJE U KNJIZI SLOBODANA VLADUŠIĆA „MILOŠ CRNJANSKI: PRIJATELJ U PROŠLOSTI“ KOJA SE SADA MOŽE NARUČITI PREKO SAJTA NSTORE.RS