Volimo Jureka više nego bureka i grudve za olimijskog šampiona: Sarajevo, igre sa ljudskim likom i vreme kada su se na ZOI prodavale „fore“

Bog je, valjda, samo jednom pogledao Sarajevo.

A kako dođu neke Zimske olimpijske igre, tako se setimo onih jednih, koje su bile naše.

Bog je, dakle, samo jednom pogledao Sarajevo.

Uoči otvaranja Zimskih olimpijskih igara 1984. nebo je bilo čisto, a staze bez belog pokrivača. A onda se, baš na dan svečanog otvaranja na Koševu, sneg sručio na sarajevska brda. I fešta je bila upotpunjena. Nije za taj grad ništa bilo novo – kao što nije bilo ni kasnije – da bude centar sveta. Samo što je ovo možda i jedini put kada je Sarajevo bilo lepo lice sveta.

Pre skoro četrerdeset godina govorilo se o sarajevsko-jugoslovenskoj gostoprimljivosti, o osmesima organizatora iz jednog skromnog grada, koji je zasenio svet sposobnošću da organizuje tako veliki događaj. Danas se izveštaji sa Olimpijade kreiraju po mustri hladnoratvoskih tajnih službi koje za cilj imaju spinovanje (mada tada nisu znali da se to tako zove) stvarnosti sa druge strane gvozdene zavese.

„Sarajevo 1984. je poslednja Olimpijada sa ljudskim licem. Malo šta se u svetu promenilo za trideset i kusur godina kao mogućnost da se organizuje veliki sportski događaj“, rekao je svojevremeno Zoran Avramović, stručnjak za marketing u sportu i bivši direktor FK Crvena zvezda, koji se u sarajevskom hotelu „Holidej In“ gde je stolovao MOK tokom Olimpijade bavio PR organizacijom.

Projekat Sarajeva kao domaćina ZOI „pogurao“ je predsednik predsedništva BiH Branko Mikulić, bar se danas to njemu pripisuje. Pogotovo što je u startu doživljeno kao nonsens da pored Janeza, Mujo i Haso dovode belosvetske smučare.

Olimpijada tek u to vreme nije bila samo pitanje sporta. Sarajevo je bila prva Olimpijada koju nije bojkotovao nijedan hladno-zaraćeni blok. Jugoslavija je, kao nesvrstana zemlja, možda bila idelana kao kandidat za Olimpijske igre, ali to je bio tek mali segment.

„Tada je ovako izgledalo da je Olimpijadu dobila Jugoslavija kao stabilna zemlja koju je još malo trebalo pogurati. Možda je ta zemlja doživela svoj pik. Možda je tada trebalo upotrebiti svu racionalnost da se zemlja uredi. Sarajevo se nametnulo kao kandidat pre Slovenije možda i zbog snage Mikulića. Ali, organizaciono gledano, Sarajevo je bilo idealno. Nije postojao grad u kome bi se sva takmičenja organizovala na dvadeset minuta od aerodroma. Ali, to nije bio sarajevski projekat. Išli smo po celoj zemlji i dovodili najbolje ljude koji postoje u svojim oblastima, pre svega u ugostiteljstvu, da budu tu u Sarajevu. Pahulju i Vučka je crtao Slovenac. Baklja je iz Grčke došla u Dubrovnik, pa išla kroz celu Jugu u dva kraka. Veličina sarajevske Olimpijade se tek danas može videti. Ko bi danas mogao tako da je organizuje? Danas je sve pitanje budžeta. Mi smo tada prodavali ‘foru’. Nije bilo nikakvih brejnstorminga i marketinških trikova. Pobedili smo sa humorom raje. Kada je Jure Franko osvoji medalju, ta proslava kada su ga nosili ispred Skenderije i pevali ‘Volimo Jureka više nego bureka’, to nigde nije viđeno. Primož Ulaga je odmah postao Đulaga. Bio je kod nas čovek iz švajcarskog komiteta kada je došao da mu se žali njihov osvajač medalje kako su navijači bacali grudve na njega. A ovaj je umro od smeha.

Moja kancelarija je bila odmah do kancelarije Huana Antonija Samarana. On je bio impozantan. Imponovao je mirom, stabilnošću i onim što je za mene sinonim za orgaizovanost. Naučio je par reči na srpskom koje je redovno koristio. Nije tu u organizaciji bilo velikog sveta kao što je danas. Oni su znali da su sa sarajevskom olimpijadom mnogo rizikovali. Ali, sećam se da je Slaviša Mašić režirao otvaranje koje je bilo besprekorno i videlo se da nisu pogrešili. Posle se o sarajevskoj Olimpijadi govorilo na kongresima televizijskih kuća. Tada se tek počelo naslućivati da novac može da se pravi od te-ve prava, da efekat zarade zavisi i od domaćina“, sećao se u jednoj priči Nedeljnika Zoran Avramović.

Samo dve godine posle Sarajeva, isti taj Huan Antonio Samaran koji nam je imponovao, postao je omraženi lobista koji je preko Beograda „pogurao“ Barselonu.

Ali, ta priča je bila nerealna kao i priča o opstanku Jugoslavije. Iako je projekat često delovao kao delo jednog čoveka – gradonačelnika Beograda Aleksandra Bakočevića, to je trebalo da zaokruži jugoslovensku priču – ZOI u Sarajevu, Evropsko prvenstvo u košarci u Zagrebu i Olimpijada u Beogradu. Ipak, već se naziralo da nema više prostora za zajedničke jugoslovenske projekte. Ekonomska kriza tih godina je dodatno opterećivala kandidaturu Beograda. A samo kandidatura je koštala tadašnjih 300 miliona dinara. Portparol beogradske kandidature bio je poznati televizijski novinar Goran Milić, koji je odmah rekao da se treba odreći iluzija da nam je novac argument u kampanji. Beograd je igrao na kartu tehničkih uslova i sportske infrastrukture. A kao glavna mana Barselone naveliko je apostrofirana – maratonska staza.

Na kraju, koliko je naivna ova kandidatura bila pokazuje to što je Beograd na nju potrošio 700.000 dolara, dok je Pariz jedan oglas u „Njujork tajmsu“ platio 150.000 dolara. I država je pomogla. Od Jata je dobijeno 100 besplatnih karata.

O jugoslovenskom konceptu organizovanja Olimpijade, Milić je govorio:

„Po principu opštenarodne odbrane, učešća svih. Postoje dva načina o kojima treba da se izjasne Grad, Republika, Federacija. Prvi, da organizaciju Olimpijade finansiramo iz budžeta, privrede, putem samodoprinosa, pa da se posle svi namire iz prihoda i drugi, da ovaj potpuno sigurni finansijski poduhvat finansiramo međunarodnim kreditima, koje bismo sigurno dobili“.

I vrlo brzo je počela jugoslovenska Olimpijada. Po principu opštenarodne odbrane…