Rano subotnje jutro, 17. juna 1972. godine. Devet časova na satu jesu rana zora za Boba Vudvorda, naročito kada ga probudi zvonjava telefona. Na vezi je bio urednik gradske rubrike Vašington posta. Rekao mu je da je pet ljudi uhapšeno zbog upada u kancelariju Demokratske partije. Vudvord, koji je u tom trenutku radio u Postu tek devet meseci, žudeo je za dobrom subotnjom pričom, ali mu ovo nije delovalo drugačije od onoga što je već radio – loši sanitarni uslovi u restoranima i sitna korupcija u policiji. Ipak, urednik ga je pitao da li može da dođe u redakciju. Prošetao je šest blokova od svog jednosobnog stana do redakcije i tamo u sobi glavnog urednika video veliki broj ljudi. Zbunjenost je nestala kada je u razgovoru sa gradskim urednikom saznao da provalnici nisu upali u lokalnu kancelariju Demokrata, nego u njihov glavni štab u hotelu Votergejt.
Delovalo je čudno da se u tom hotelu nalazi centar Demokratske partije. Futuristički kompleks sa betonskim ogradama u obliku zmijskih zuba i podjednako pretećim cenama (prosečan dvosobni apratman koštao je oko 100.000 dolara) već je bio sedište bivšeg državnog tužioca Džona Mičela i drugih predstavnika organizacije koja se bavila Niksonovom kampanjom za reizbor na mestu predsednika. Uostalom, samo dve godine ranije oko hiljadu Niksonovih protivnika upravo je ispred tog hotela – simbola njegove vladavine – protestovalo, a policija je upotrebila suzavac da bi rasterala demonstrante.
Među njima je, kao terenski izveštač, bio i Karl Bernstin.
O ne, Vudvord je shvatio da i Bernstin radi na istoj temi koja je njemu data, a čuo je da taj tip ume da zajaše dobar talas i dobru priču učini još boljom. Bernstin je, udaljen 25 koraka od Vudvorda, posmatrao tu „redakcijsku primadonu“ i shvatio je da Vudvord radi na istoj temi. Jejl, ratni veteran i luksuzni teniski tereni – sve je to lepo, ali nedovoljno ulice da bi mogao da napiše dobru priču. Vudvord je prezirao novinare „kontrakulture“, a Bernstin je bio upravo to, kritičar klasične muzike i zaljubljenik u rok.
Jedan je imao 28, drugi 29 godina, ali su bili dva sveta. I nikada nisu zajedno radili nijednu priču. A onda su petorica ljudi upala u izborni štab Demokratske partije…
***
Tako počinje knjiga „Svi predsednikovi ljudi“, po kojoj je snimljen i istoimeni film sa Robertom Retfordom i Dastinom Hofmanom, koji je proslavio istraživačko novinarstvo.
Pre svega, tako je počeo kraj Ričarda Niksona koji se nakon afere „Votergejt“ povukao sa mesta predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ostalo je zapisano da su, čuvajući tajnu Dubokog grla i verno prenoseći sve što su saznavali na podzemnom parkingu zgrade u Arlingtonu, Bob Vudvord i Karl Bernstin imali glavne uloge u jednom od najvažnijih događa američke istorije u poslednjih 100 godina.
Sjedinjene Države su se u te dve godine, od pojavljivanja tekstova do Niksonove „abdikacije“, promenile iz korena. Slična promena dogodila se u poslednje četiri godine, od kada je Donald Tramp u Beloj kući.
Bob Vudvord je i dalje tu, da o tome svedoči i piše.
„Idi sine kući, nemaš iskustva…“
To da je rođen u Ilinoisu 1943. godine i iz kakve je porodice bio, neće otkriti kako je postao tako važan simbol „četvrte grane vlasti“. Otac mu je bio advokat, nakon razvoda se ponovo oženio i preuzeo obavezu da podiže svoju decu. Kada je njegov sin Bob 1961. godine upisao Jejl otac je bio ponosan. Još ponosniji mogao je da bude kada je nakon završenog fakulteta proveo pet godina u mornarici, „služeći svojoj zemlji“. Bio je na brodu „Wright“, kao jedan od svega dva oficira zadužena za rukovanje nuklearnim kodovima za lansiranje nuklearnih bojevih glava koje je taj brod nosio.
Kada je skinuo uniformu Bob je primljen na Harvardsku pravnu školu, ali je odlučio da je ne pohađa, već je upisao postdiplomske studje o Šekspiru i o međunarodnim odnosima na Unverzitetu Džordž Vašington.
Poželeo je zatim da se bavi novinarstvom i 1971. godine je primljen na dvonedeljnu probu u Vašington post. Urednik Hari Rousenfeld mu je nakon probe rekao da nažalost neće biti primljen jer „nema novinarskog iskustva“.
Nakon nekog vremena, Vudvord se vratio sa iskustvom stečenim tokom stažiranja u vašingtonskim nedeljnicima. Kada je konačno primljen u Post, nije mogao ni da zamisli da će na svojoj pisaćoj mašini kucati reči opasnije od nuklearnih kodova za koje je bio zadužen dok je nosio uniformu.
Jedno duboko grlo i više plitkih umova
Serijom tekstova koju su zajedno napisali oni mladi novinari Vašington posta koji se na početku ove priče baš i nisu mirisali, pokrenuta je „afera Votergejt“. Ona je u konačnici dovela do ostavke američkog predsednika Ričarda Niksona, koji je takvom odlukom samo predupredio da ne bude smenjen.
Plitki umovi Niksonove administracije, uključujući i njihovog šefa, želeli su da prikriju umešanost u provalu u izborni štab Demokratske partije, iako je kod provlanika pronađen novac povezan sa komitetom koji je organizovao Niksonovu kampanju. Provalnici su, osim novca sumnjivog porekla, kod sebe imali i kompletnu aparaturu za prisluškivanje.
Ministarstvo pravde je pokrenulo opsežnu istragu, u Senatu je formiran poseban komitet kako bi se slučaj još detaljnije ispitao, a nakon što je administracija 1973. godine žestoko udarila na vodeće ljude u istrazi, pokrenut je impičment.
Uporedo sa tim, u tekstovima koji su objavljivani u Vašington postu, minirani su pokušaji da se stvar zataška i obelodanjena su otkrića policije o Niksonovoj umešanosti. Na kraju je predsednik SAD morao da preda policiji dokaze koje je skrivao, a koji su nesumnjivo pokazali da je bio umešan ne samo u zataškavanje, nego i u prisluškivanje svojih političkih protivnika, svih svojih saradnika u koje je sumnjao, a zloupotrebio je i državne i bezbednosne organe.
„Činjenica da je ta priča nominovana za nagradu, kao i to što je nagradu dobila, načinila je minimalnu štetu. Ta priča, takva kakva je, lažna i fabrikovana, i dalje je sjajna priča. Bilo bi smešno da ja kao urednik, ili bilo ko drugi na mom mestu, proverava autentičnost priče nominovane za najvišu nagradu“.
Ključnu ulogu u celom toku događaja imali su Vudvord i Bernstin kojima je u razotkrivanju „plitkih umova“ pomoglo jedno „duboko grlo“. Možda su za deepthroat danas glavna asociacija porno filmovi, ali „duboko grlo“ je tih godina, bilo nepresušni izvor informacija o zaveri Niksonove administarcije. Identitet svedoka od kog su na parkingu, tokom tajnih sastanaka, dobijali informacije, Vudvord i Bernstin nikada nisu otkrili.
To je u razgovoru za Veniti Fer otkrila porodica njihovog izvora 2005. godine, a novinari Posta su potvrdili da je u pitanju nekadašnji drugi čovek FBI-a Mark Felt.
Time što nisu želeli da otkriju ime svog izvora ni kada je afera Votergejt ostala u prošlosti, oni su zaradili dodatni kredibilitet. Vudvordova reč je toliko dobila na težini da mu je i za greške gledano kroz prste.
„Neću ja da dovodim u pitanje tekst nominovan za nagrade, čak i ako je izmišljen…“
Bio je treći januar 1980. godine kada je Dženet Kuk ušetala u redakciju Vašington posta u svom crvenom odelu, kasneći dva sata jer se izgubila šetajući kroz avenije. Novi početak za devojku koja je svom pojavom u redakciji postala „omiljeni trač kolega“. Sve su posmatrali, njene duge noge, plisiranu suknju, a ona je želela da prva stvar koju primete bude talenat.
Bilo je to vreme kada je u Postu vladala – kako su to nazvale brojne njihove kolege – „kreativna napetost“, a kapiten talentovane ekipe bio je Bob Vudvord. I za njega je to bio novi početak, na mestu pomoćnika glavnog urednika.
Devet meseci i 52 reda kasnije, na naslovnoj strani Vašington posta našao se tekst „Džimijev svet“ koji je potpisala Dženet Kuk. Glavni urednik Ben Bredli, poznat po svom prijateljsku sa Kenedijem i „agresivnom pristupu izveštavanju“, odobrio je tekst koji je prethodno aminovao i Vudvord.
Nepunih sedam meseci kasnije, Dženet Kuk je dobila Pulicerovu nagradu, a njeni urednici i list za koji je pisala, branili su njeno pravo da po prvom amandmanu ne mora da otkrije gde se mali Džimi, osmogodišnji zavisnik od narkotika nalazi. Džimi nikada nije potvrđen.
Jer Džimi nije ni postojao. Priča je fabrikovana, a Pulicerova nagrada je oduzeta.
Tako je ovaj slučaj za novine postao ono što je Votergejt bio za establišment, a Vudvord je i ovoga puta učestvovao u čitavoj priči, ali sa pogrešne strane.
On nije imao takvo viđenje.
„Činjenica da je ta priča nominovana za nagradu, kao i to što je nagradu dobila, načinila je minimalnu štetu. Ta priča, takva kakva je, lažna i fabrikovana, i dalje je sjajna priča. Bilo bi smešno da ja kao urednik, ili bilo ko drugi na mom mestu, proverava autentičnost priče nominovane za najvišu nagradu“.
I posle takve izjave, Vudvordov kredibilitet nije dovoljno poljuljan da bi u pitanje bio doveden nadimak „specijaliste za američke predsednike“. Pisao je više knjiga o više različitih stanovnika Bele kuće, ali je sa jednim od njih uspeo da bude najbliži i najotvoreniji od svih novinara.
„Žena mi je obećala da će me ubiti ako napišem i petu knjigu o Bušu…“
Nijedan novinar nije proveo toliko vremena sa Džordžom Bušom kao Bob Vudvord, pa je i logično da je nakon šest dugih sastanaka imao mnogo materijala za pisanje. I više od toga.
Napisao je čak četiri knjige o Bušovom predsednikovanju, a u nekim od njih detaljno je pisao i o svom viđenju napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra, o ratu u Iraku i Avganistanu.
U predgovoru svoje prve knjige o Bušu „Bush at War“, koja govori o prvih sto dana „rata protiv terorizma“ nakon 11. septembra, Vudvord je napisao jedan pasus koji više od bilo kog drugog u toj knjizi govori o njegovom uverenju o tome što je Bušova administracija radila.
„Kada sam 1991. godine napisao knjigu ‘Zapovednici’, koja je govorila o invaziji na Panamu koju je pokrenuo Džordž Buš Stariji, posebno sam naglasio da je odluka da se uđe u rat nešto što definiše jednu naciju u odnosu na druge, ali i u odnosu prema sebi. Napisao sam tada i da ne postoji ozbiljniji posao, ali ni bolji način da se oceni kvalitet vođenja države. To je danas istinitije nego ikada pre”.
„Ne verujem anketama. Razgovarao sam sa Trampom o knjizi Barbare Tukman „Avgustovsko oružje“. Ona je u toj knjizi opisala da u Evropi nisu bili svesni da stari poredak umire. Upravo to se dogodilo 2016. Godine, a Tramp je intuitivno, ne intelektualno, nego intuitivno, prepoznao sve izrečene i neizrečene stavove stanovništva. Sam mi je to potvrdio. Rekao je: Da, tako sam pobedio i ponovo ću“.
Tim je rečima Vudvord potvrdio ono što je i godinama kasnije govorio – on je potpuno verovao u razloge koje je Džordž Buš Mlađi isticao kao glavne za započinjanje rata. I u javnim istupima, Vudvord je isticao, “sa stoprocentnom sigurnošću”, da Irak ima oružje za masovno uništenje. Kada takve tvrdnje nisu dokazane, priznao je grešku. Kao Vašington post koji tekst “Džimijev svet” i dalje drži dostupnim za sve čitaoce.
Na njegovom primeru mogli su da uče i Amerikanci koji su čitali njegove tekstove i sami žrtve svojih loših procena.
Za Buša u govorili da je glup, da je nesposoban, da se razmeće pretnjama, da vrlo često ne ume da se ponaša kako pravila nalažu jednom predsedniku Amerike – ukratko, da je jedan od najgorih predsednika u istoriji. A onda im je došao Donald Tramp i prvo je izazvao Strah, a zatim i Bes.
„Fear“
„Šta radim? Pa sečem ovaj tvoj j…ni film“, zvučao je besno Stiv Benon, kada se u avgustu 2010. godine javio na telefon Dejvidu Bousiju, čoveku koji je dugo obavljao važne operativne poslove za Republikansku partiju. „Radim 20 sati dnevno čoveče…“
„A možeš li da prekineš posao i da pođeš sa mnom u Njujor, Donald Tramp želi da priča sa tobom“, upitao je Bousi.
„O čemu?“
„Želi da se kandiduje za predsednika“, čulo se sa druge strane žice.
„Koje države? Nema šanse da je taj čovek ozbiljan…“
„Bojim se da jeste“, rekao je Bousi.
Benon je zaista prekinuo sa editovanjem filma i uputio se u Njujork. Tamo se našao sa Trampom i predstavio mu, vrlo otvoreno, glavne probleme koje bi mogao da ima ako se kandiduje za republikanskog kandidata. Prvo, Tramp mora biti protiv abortusa, a mnogo puta je pričao da ga podržava. Drugo, Tramp je na republikanskim prajmarisima glasao samo jednom u životu i to za Rudija Đulijanija. Treće, Trampu je rečeno da mora da bude populista i on je, sasvim jasno, odmah pristao da bude „popularista“, automatski promenivši reč, značenje i ideju. Najveći problem za Trampa bio je to što je 80 odsto svojih donacija uplaćivao demokratama. „Ali morao sam“, bio je njegov odgovor…
„Nikson je bio kriminalac, mi smo o tome pisali, a sve je dokazano njegovim magnetofonskim snimcima. Na moje zadovoljstvo, niko nije dokazao da je Tramp kriminalac. Ipak, postoji mnogo pitanja bez odgovora – Melerova istraga, impičment…
Sve ovo i još mnogo više, Vudvord je sabrao u svojoj knjizi „Strah“ koju je objavio 11. septembra 2018. godine. Simbolično, na dan straha.
U njoj je jasno prikazano kako se ni osam godina kasnije, kada je zaista uradio ono što ni Stiv Benon nije očekivao i postao predsednik, Tramp zapravo nije promenio ni za pedalj. Kako i dalje menja stavove u sekundi, na teška pitanja ima glupe odgovore, za velike probleme rešenja koja nemaju veze sa demokratijom, a kada ga neko za nešto optuži, brani se kao dete.
Vudvord je u knjizi „Strah“ napisao da je Tramp „nepredvidiv lider“, da je stvorio krizu vladavine i izazvao „nervni slom izvršne vlasti najmoćnije zemlje sveta“. I pomolio se Bogu da Amerikanci pod Trampom ne dočekaju veliku krizu.
Dogodila im se.
„Rage“
Tačno dve godine i četiri dana nakon što je objavio „Strah“, Vudvord je objavio još jednu knjigu o Donaldu Trampu, simptomatičnog naziva – „Bes“.
Vudvord je sa Trampom za potrebe knjige uradio 18 intervjua, neke uživo, neke preko telefona, a u čitavu priču, nenadano se uključio njen budući glavni akter – koronavirus.
Ipak, sve je počelo na mnogo manjoj distanci nego što je Vudvord želeo.
Prvi intervju odigrao se petog decembra 2019. godine u Beloj kući. Vudvord je izvadio svoj stari dobri diktafon „Olympus“, pritisnuo dugme za snimanje i objasnio Trampu da će baš sve što od tog trenutka kaže, moći da se nađe u knjizi koju Vudvord piše. Na stolu ispred Trampa bila je slika Kim Džong Una, bilo je tu nekoliko fascikli sa zvaničnom prepiskom sa severnokorejskim liderom, kao i spiskovi za imenovanje sudija. Priznaće kasnije iskusni novinar da mu se činilo da te stvari Tramp koristi kao neke rekvizite da mu se približi, da ga oduševi.
Videli su se još nekoliko puta, razgovarali su telefonom i tokom noći, kada je predsednik Amerike pronalazio slobodno vreme. I kada nije tvitovao.
Tako je nastala knjiga koja je pre koronavirusa dobila i potrebnu dozu „nuklearne tenzije“.
U velikom – i poslednjem pred izbore – intervjuu za Špigl, Bob Vudvord je ispričao da je Džim Matis, nacionalni sekretar za bezbednost u jednom trenutku, usred najveće tenzije između Kim Džong Una i Trampa, otišao u Nacionalnu katedralu u Vašingtonu da se pomoli da ne dođe do nuklearnog napada.
Vudvord na tom mestu hvali Trampa jer nije započeo rat, ali se zatim okreće koronavirusu.
On u knjizi detaljno opisuje sastanak od 28. januara kada je razgovarajući sa savetnikom za nacionalnu sigurnost Robertom Obrajanom, Tramp saznao da je koronavirus ozbiljna pretnja.
Nakon što je dobio prvobitno upozorenje od Obrajana, Trampu se obratio i Potinger sa sofe nedaleko od njega – taj tip je sedam godina živeo u Kini, govori mandarinski perfektno, a zbog njegovih tekstova o SARS-u Volstrit džurnal ga je predložio za Pulicerovu nagradu – i tada mu je otvoreno rekao da zaboravi na SARS kada pokušava da shvati razmere koronavirusa i da bi trebalo da misli o 1918. godini i španskoj groznici.
Tramp je poslušao njegov savet i posle tri dana je zatvorio granice SAD za putnike iz Kine, ali je zatim 2. februara u razgovoru sa Šonom Henitijem uoči Superbola slavodobitno rekao: „Mislim da smo sprečili njegov dolazak iz Kine…“
Kasnije je u intervjuu Vudvordu, sredinom marta, priznao da namerno potcenjuje virus da ne bi stvarao paniku. Otvoreno mu je rekao da je pet puta smrtonosniji od drugih virusa, da se prenosi vazduhom…
I posle toliko razgovora sa njim, Bob zaključuje da Tramp uopšte „ne oseća obavezu da zaštiti svoj narod, da govori istinu, ili da možda podnese ostavku“. I takav, sa svim svojim propustim, ne može da se poredi sa Niksonom, tvrdi Vudvord.
„Nikson je bio kriminalac, mi smo o tome pisali, a sve je dokazano njegovim magnetofonskim snimcima. Na moje zadovoljstvo, niko nije dokazao da je Tramp kriminalac. Ipak, postoji mnogo pitanja bez odgovora – Melerova istraga, impičment… ipak, niko nije potvrdio da je on počinio bilo kakav kriminal. Njegova najveća greška je što nije uspeo da zaštiti državu od pandemije koronavirusa. U Vijetnamu je poginulo 58.000 Amerikanaca, a od koronavirusa ih je umrlo četiri puta više. Dužnost predsednika je da upozori narod, a on ne samo da to nije uradio, nego je negirao čitavu situaciju. I još uvek nema plan…“
U normalnim okolnostima, dve knjige koje je Vudvord napisao bile bi dovoljne, ako ne za ostavku ili uspešno izvršen impičment, onda makar za to da Trampove šanse na izborima drastično opadnu.
Vudvord je u razgovoru za Špigl priznao da se pribojava da će Tramp ponovo pobediti.
„Ne verujem anketama. Razgovarao sam sa Trampom o knjizi Barbare Tukman „Avgustovsko oružje“. Ona je u toj knjizi opisala da u Evropi nisu bili svesni da stari poredak umire. Upravo to se dogodilo 2016. Godine, a Tramp je intuitivno, ne intelektualno, nego intuitivno, prepoznao sve izrečene i neizrečene stavove stanovništva. Sam mi je to potvrdio. Rekao je: Da, tako sam pobedio i ponovo ću“.
Može li u tome da ga spreči knjiga čoveka čije su reči srušile Niksona?
Nakon što se knjiga pojavila, nekoliko Vudvordovih prijatelja i njegova žena savetovali su ga da objavi i delove razgovora sa Trampom u audio formatu, kako bi ljudi mogli da čuju taj „najprepoznatljiviji glas na svetu“, kako izgovara neke od ključnih rečenica iz knjige. Vudvord tvrdi da su i zbog toga poverovali u ono što piše u knjizi. Razlika između 2020. i 1972. godine je u tome što pre 48 godina nije morao da objavio audio dokaze, ljudi su verovali u napisano. U tome je Trampova pobeda, iako nakon objavljivanja knjige nije uzvikivao da je u pitanju još jedan „fejk njuz“.
I sam je svestan da američki bes nije lažna vest.
Tagovi
