Prvo što me je sačekalo, jutro po povratku iz Portopikola, jeste vest o četvoro dece poginule u saobraćajnoj nesreći. I svi su, naravno, bili zgroženi, na kratko.
Prava žalost, ona koja te tera da nešto uradiš, ovde još ne postoji.
Kola nam ionako ne služe za prevoz, nego za ubijanje.
Ubijanje nam je gotovo osnovno zanimanje.
Ubijamo sebe, ubijamo druge. I ne žalimo, stvarno, nikoga. Žalost i samosažaljenje nisu isto. Žalošću se nešto daje, samosažaljenjim se uzima, od drugih.
Ovde je zato i smrt, ne deo života, ne kraj do kojeg nešto treba uraditi, nego puka prilika za bedno samooplakivanje, za uzimanje.
Kola nam ionako ne služe za prevoz, nego za ubijanje
Tragedija u kojoj nema mesta ni za šta, ni za koga, osim za sopstveno jadno “ja”.
A u Portopikolu je drugčije. Smrt je letovala s nama, ravnopravno, uz sunce, vrući kapućino, odlaske na plažu, šetnje, večere u Klifu.
A. koja je, kolima, na sever Italije, došla iz Engleske, donela je sa sobom. Muža, psa, i smrt.
I kako je lako to rekla: “Imam rak dojke, metastaze na plućima i kičmi i karlici. Morate da probate čiz kejk. Perfektan je”.
Nije reč o tome da A. ne mari. Nerviraju je doktori, sigurno su u Nemačkoj bolji nego kod nje, mrzi činjenicu da sa svojih četrdesetak kila ne može više normalno da hoda – idem kao kraba, sva sreća da sam na moru, uklapam se – traži nove lekove, plaši se operacija, i iznad svega, želi još. Života.
Baš zato, oslobodila se svake patetike i samosažaljenja. I svi oko nje. K., muž, sa kojim sam otišao do Trsta, kaže: “Bitno je koliko lepih stvari će da ostane. U septembru je vodim u Beč. Pa na Amalfi.”
Strah ne vode sa sobom. Nije mu tu mesto. Smrt je samo kraj, do kojeg treba sakupljati poene. Zbir se računa.
Ako A. ne uspe (a nadam se da će se izboriti), on će da žali nju, ne sebe.
I to je osnovna razlika.
Život ovde nije prilika. Ne doživljava se kao šansa, već kao tragedija koja te je snašla, bez ikakve tvoje volje, tvog učešća, te je, samim tim, samo smrt prilika. Da žališ. Ne drugog. Sebe.
Kao da ne očekujemo ništa od života, od sebe, u životu, kao da ne želimo da baš živimo, uradimo nešto lepo, za sebe, za druge, kao da nas je neko gurnuo u to, i sada je na njemu, ne na nama, da sa životom, našim, nešto i učini.
Odatle toliko tragike, u našoj smrti. Ona nije vezivno tkivo, sa onim dobrim, što je bilo. Ona je konačna potvrda životne tragedije, njegove nesreće, i, na kraju, činjenice da nije ni vredeo.
Bezvredan život je osnova tragične smrti.
I u njemu ona postaje samo šansa da ožalimo – svoj bezvredan život.
Od nas, posle smrti, ništa ne ostane.
Nema čega da se bilo ko seća.
Sve biva prebrisano, jer nije bilo vredno. Telo ne sahranjeno, nego bačeno, i onda, gomilom obreda, radimo, ponovo, jedno te isto. Kukamo nad svojom sudbinom. Gledamo šta možemo, jadni, od smrti, tuđe, da ućarimo.
Zato nam je tako lako da nemamo nikakvu empatiju prema žrtvama.
Zato nam je, uvek, bilo najlakše da potrošimo i svoje i tuđe živote.
Zato što je život bagatela, bezvrednost, propao slučaj, kojeg je najlakše rešiti se.
Tragedija kojom sve to pratimo, naricanje, kuknjava, čupanje kose, postaje predstava, ne za onoga kojeg je zlo snašlo, nego za nas same.
Kao da ne očekujemo ništa od života, od sebe, u životu, kao da ne želimo da baš živimo, uradimo nešto lepo, za sebe, za druge, kao da nas je neko gurnuo u to
Nama, živima, je teško, mrtvima je lako.
Patetika, kojom pratimo smrt, jeste patetika naših života.
Dokaz da ga doživljavamo kao teret.
A da sve bude još strašnije, sva ta nesreća kojom smo okruženi, nije ništa drugo nego hrana za osnovnu preokupaciju, samosažaljenje.
Mislim da se niko toliko ne žali, na sudbinu, okolnosti, druge ljude, vreme (i ono u kojem živimo i ono meteorološko), istoriju, druge narode, komšije, prijatelje, roditelje, učitelje, poslodavce, političare, sportiste, žene, muževe, decu… kao mi. I smrt, tuđa, je nešto na se žalimo mi, živi. I ponašamo se kao da nam je žao, što smo živi.
Nikakvu potrebu za odgovornošću, prema sebi, životu, okruženju, nemamo. Ovde ljudi ne žive, nego samo, unapred, pate što su živeli, i što im je taj život bio tako nesrećan.
Samim tim, nemamo ni bilo kakvu žal, zbog toga što se nismo potrudili, probudili, uradili. Propuštene prilike nisu razlog za ponovni pokušaj, preispitivanje, popravljanje, već samo za traženje krivca i novi krug samosažaljenja.
Posle toga, i kada neko umire, mi ga ne žalimo, i ne pamtimo. Mi samo glumimo, neko vreme, oplakujući pri tom sebe same.
Ovde ljude ne uče da urade nešto sa životom.
Ovde niko ne zna za Pika dela Mirandolu, koji je pre nekih pet stotina godina napisao da nas Bog nije poslao na zemlju sa nekim ciljem, svrhom, već da je isključivo na nama da nešto na toj zemlji uradimo. Da uradimo nešto sa sobom. Da pronađemo ono lepo, čega će, posle, neko moći da se seća, i da iskreno žali.
Umesto toga, ovde, kada neko izgubi život, kao da je izgubio – ništa.
Pošto, u većini slučajeva, taj život i jeste ništa. Mi smo ništa, tek neke prilike koje su poslate na zemlju da čak i ne probaju bilo šta drugo osim da žale što su poslati, baš danas, baš u ovu zemlju, baš sa ovom tako prokletom sudbinom.
Zato se ovde život i ne čuva, nego se troši.
Zato vozimo kao ludaci, i ubijamo se po putevima.
Ne cenimo život, on je naša osnovna bezvrednost.
I niko nikoga ne uči ni čemu on služi i šta sve čovek može s njim da uradi.
A to je važnija lekcija od vožnje.
Ona koja ti kaže da ćeš možda sutra i sam da hodaš poput krabe, bez snage i daha, ali da za tobom može da ostane trag.
Nešto lepo, čega će se drugi sećati. I za čim će imati da žale.
I tek kada to naučimo, naučićemo i da vozimo. I da živimo, kao ljudi koji znaju da su ovde da bi nešto uradili sa sobom. I da su u životu moguće i lepe stvari, bez obzira na okolnosti, istoriju, geografiju i vreme, a da su pogotovo moguće kada probaš da ih ostvariš.
Život će u tom slučaju, imati vrednost. A mi ćemo naučiti da poštujemo i stvarno žalimo žrtve. Sve žrtve. I puteva i ratova. Probaćemo nešto da promenimo, da učinimo da ih ne bude više.
Smrt će tek tada prestati da bude pozorište, tragedija sa završnim činom bednog samosažaljenja.
Tada, kada probamo da stvarno živimo. Sebe i svoj dragoceni život. Onda će i pojas imati smisla.
I kada bude krenula za Englesku, kolima, u kojoj će biti ona, muž, pas i smrt, A. će da ga stavi. Zato što zna razliku. I čemu život.
