„Dok noć otkucava u ritmu muzike, ljudi se lagano kreću pod sjajem svetala što blešte kao stadionska. Turisti pijuckaju tehnikolor koktele iz ogromnih čaša. Diler marihuane u senci valja „purple haze“ za 35 dolara, a tu pored, krezavi starac sa dva metra dugim burmanskim pitonom juri neku ženu. Na sve strane policajci.“
Karneval i kriminal. Vrelina.
Tako glasi jedan od najboljih opisa prostora koji se nepregledno širi od Oušn drajva, neonske žile kucavice Saut biča.
A kada prođu dva sata posle ponoći ljudi koji žive poput uličnih pasa kreću u potragu za plenom – za sopstvenim komadićem tame ili sjaja.
Košarkaški tim iz Majamija ima malo sličnosti sa svojim sopstvenim okruženjem. Nema blještavih reklama, nema skupih izloga, ni haosa, ni karnevala – od svega su ostali samo vrelina i ulični psi u tim fluorescentnim, ili potpuno crnim dresovima.
Premalo za pompu, hipsterske objave na društvenim mrežama i prognoze košarkaških kvazistručnjaka. Dovoljno za romantičnu priču o autsajderima koji ljubitelja košarke lako pretvore u svog vatrenog navijača.
Ovaj tekst je nastao još tokom prošlogodišnje plej-of serije sa Milvoki Baksima, a nije zgoreg podsetiti ga se ni danas, kada se Majami polako diže, a Pet Rajli, dok proslavlja 76. rođendan, razmišlja o sledećem potezu…
„Majami vam je super i ovi igrači su stvarno strava? Hm. A šta bi bilo da smo ove sezone ostvarili 28 pobeda i da nismo ušli u plej-of? Da li bi ovi igrači bili loši? Ne, ja ću vam reći. Ovaj tim je sjajan, a to što pobeđuje stvorilo je i priliku da se o ovom timu priča“, rekao je Džimi Batler gostujući u podkastu Džej Džej Redika prošle sezone.
Priča o Majami Hitu nikada nije ni bila vezana za rezultat, već za „timsku kulturu“, verovatno najčistiji primer neodvojivosti strategije i ideje (koja se pretvorila u ideologiju) u NBA ligi.
„We want to be: the hardest working, best conditioned, most professional, most unselfish, toughest, nastiest, most disliked, most prepared team in the NBA.”
To je rečenica koju igrači Hita mogu da vide na svakom koraku pa je verovatno ubrzo po dolasku u tim svi nauče napamet. Međutim, nije to neka pevljiva glupost koja vam se uvuče u glavu dok traju reklame – to je manifest igre kog se na Saut biču pridržavaju kao pijan plota.
Kako bi svakome postalo jasno zašto je taj manifest važan trebalo bi se osvrnuti na nekoliko koordinatnih tačaka koji ga čine onim što jeste.
Na početku beše reč – Armani. U tom je skupocenom odelu zalizani večiti šampion došao u franšizu koja je tek napunila sedam godina, a kada Pet Rajli negde dođe, sa sobom pored odela i frizure, ponese i epitet „istorijski“.
I dok su svi čekali istorijski podbačaj, Rajli je prvo kao trener, a zatim i kao direktor, počeo da gradi kulturu koja se zasniva na militarističkom duhu i disciplini.
Prvi „komandant“ u svlačionici bio je Alonzo Mourning.
„Sportom, bilo kojim sportom a naročito košarkom, možeš da se baviš samo ako besprekorno vodiš računa o svom telu i ako osećaš glad koju ne može da zadovolji pobeda“, govorila je stena iz Virdžinije.
Od takvog stava je sve počelo, a svaki sledeći korak bio je građen na osnovu tih principa. Svaki minut u danu je detaljno isplaniran, svaki trening je čistilište, a svaka utakmica prilika da se prepoznaju nove sopstvene slabosti.
U međuvremenu, od istorijskih stvari, Pet Rajli je doveo Erika Spolstru, trenera koji je u svoju igru bez greške utkao identitet tima i uspeo je da spoji Lebrona Džejmsa, Krisa Boša i Dvejna Vejda.
Ipak, najslađi plodovi njegovog rada upravo su došli u postlebronovskoj eri, a ponajviše u sezoni koja je u toku.
Pred njen sam početak u tim je doveden Džimi Batler. Jedan od najboljih defanzivaca u ligi na spoljnim pozicijama, košarkaš pameti brže od koraka koji je veoma brz, ljubitelj vina, jutjuber i težak radnik. To je bio ključan delić slagalice koju je kroz ribilding želeo da sastavi Rajli, ali se slagalica složila mnogo brže nego što je očekivao a novi obrisi postali su novo lice tima. Sa istom kulturom.
Urbana je legenda da u Hitu postoji „breakfast club“ koji čine igrači koji treniraju veoma rano. Batler je tu ekipu ranoranilaca nekoliko puta dočekao mokar od znoja, zbog trenera koji je već završio i pre nego što su oni počeli. Naravno da nije propustio da im prebaci da su oni ipak „lunch club“.
Ipak, Džimi je posvetio veliku pažnju radu sa saigračima, povezivanju niti na terenu, a način na koji priča o tome koliko mu je drago zbog napretka koji su ostvarili Dankan Robinson (trenutno jedan od najboljih šutera u ligi) i Tajler Hirou. On ih naziva svojom „crnom braćom“ iako nisu Afroamerikanci.
Uz njega je procvetao i Bem Adebajo koji skuplja pasove koji lete iznad table i besomučno šutira i pogađa sa poludistance iako to nije u modi.
Konstanta tima je i Goran Dragić koji se, tako sa strane izgleda, dodatno ubrzao.
Ekipa se prilagodila njegovoj atomskoj energiji pa više nije sve zasnovano na odbrani sa pet Đenara Gatuza u timu, već se Spolstrin tim oslanja na svoje ofanzivne karakteristike, a na visokoj temperaturi koju stvaraju dok su u tranziciji, niko se ne snalazi najbolje.
„Uživam u tome što nas gledaju kao autsajdere. Pogledajte mesta na draftu sa kojih smo birani i biće vam jasno da niko od nas nije očekivao puno. Prevarili su se“, tvrdi Batler i dodaje da se njegova uloga „večitog negativca“ savršeno uklopila u timski DNK.
„Niko nikada nije ni rekao da moraju da nas vole. Mi smo kao ulični psi. Dovoljno je to što znamo da nas se plaše“.
Tako je osovina Rajli – Mourning (da, on je direktor i neko ko svakog jutra vodi duge razgovore sa Džimijem) – Spolstra – Batler učinila da nijedan tim ne deluje nepobedivo.
Prošle godine su to osetili gotovo svi. Svi osim Rajlijevih Lejkersa, ali i nakon što je Lebron zapalio tompus i nakon što su poletele konfete, stari Pet u svom najnovijem odelu nije bio nezadovoljan.
Jer rezultat nikada nije ni bio važan. Samo to da se njegovog Hita svi plaše. Zamislite onda njegovu rođendansku želju, za ovaj 76. rođendan.
„Happy birthday Godfather“, poručili su navijači dok čekaju ponudu koja se ne odbija.
Tagovi
