Oko milion i sedamsto hiljada penzionera u oktobru ove godine primilo je pismo sa potpisom Aleksandra Vučića. U pismu, bez naznake funkcije pošiljaoca, penzioneri su obavešteni o predstojećoj jednokratnoj pomoći i uvećanju penzija, ali im je ukazano i na pojedina dostignuća aktuelne vlasti, buduće izazove i značaj odgovornog postupanja birača na predstojećim izborima.
Vrlo brzo postavilo se pitanje odakle predsedniku pristup bazi sa adresama svih penzionera u zemlji, a neki građani su se ovim povodom obratili i Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Jasno je da ovakvu bazu može imati samo Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO), pa je prva sumnja da je upravo iz te ustanove baza dostavljena predsedniku. Ili vladajućoj stranci. Između ostalog, to bi trebalo da pokaže nadzor koji je Poverenik najavio povodom ovog slučaja. Ako se utvrdi da je došlo do nezakonitog ustupanja baze, može biti pokrenut prekršajni postupak protiv PIO fonda, a u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, ali i krivični postupak protiv lica koje je izvršilo delo neovlašćenog prikupljanja ličnih podataka.
Međutim, ovo nije prvi put da se predsednik pismom obraća penzionerima, niti da nadležni organ inicira postupke zbog sumnji u kršenje pravila o zaštiti podataka o ličnosti. Godine 2018, Poverenik je inicirao prekršajni postupak protiv PIO fonda i podneo krivičnu prijavu protiv NN lica zbog nezakonitog prikupljanja ličnih podataka. Prema pisanju Insajdera, tužilaštvo i dalje prikuplja informacije o ovom slučaju, i postupak je još uvek u predistražnoj fazi. Zanimljivo je podsetiti i na odgovore koje su Povereniku tokom nadzora te 2018. godine dali Generalni sekretarijat predsednika Republike i Srpska napredna stranka. Prvi su naveli da nisu pribavljali predmetne podatke, a drugi da su podaci dobijeni iz baze članstva Srpske napredne stranke, kao i kroz akcije od vrata do vrata i aktivnosti na štandovima.
Podsetimo, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti propisuje da obrada podataka o ličnosti mora da bude zakonita, poštena i transparentna u odnosu na lice na koje se podaci odnose. To znači da mora da postoji neki pravni osnov (zakon, pristanak lica, ugovor…) kako bi se podaci prikupljali, koristili, kopirali, ustupali…, kao i da lice treba da bude informisano o aspektima obrade podataka (na primer, na internet stranici PIO fonda navodi se da ta ustanova podatke dostavlja i razmenjuje samo ako za to postoji zakonski osnov). Podaci se mogu obrađivati samo u svrhe koje su konkretno određene, izričite, opravdane i zakonite i ne mogu se obrađivati na način koji nije u skladu sa tim svrhama. Može se obrađivati samo onoliko podataka koliko je neophodno da se ostvari svrha koja se želi postići. Podaci moraju biti tačni i ažurirani i mogu se čuvati samo u onom roku koji je neophodan da se ostvari svrha koja se želi postići. Podaci moraju biti zaštićeni, kako od neovlašćenog pristupa i dalje obrade, tako i od gubitka, oštećenja, uništenja.
Međutim, utisak je da se ova, i druga pravila zaštite podataka o ličnosti, prećutno stavljaju van snage tokom predizbornih kampanja. Kako su one u Srbiji gotovo konstantne, postoji opravdana bojazan da podaci građana ne zavređuju zaštitu u kontekstu aktivnosti političkih aktera.
Pisma penzionerima nisu izolovani slučajevi povreda privatnosti građana za političke svrhe. U svakoj kampanji, građanima na vrata dolaze stranački anketari, uglavnom sa već pripremljenim spiskom stanara. Godinama se spekuliše o tome da stranke, pre svega one na vlasti, poseduju kopije biračkih spiskova, a nije poznato ni koje sve podatke sadrže baze sigurnih i kapilarnih glasova. Pozivi i poruke dolaze i onima koji nikada konkretnoj stranci nisu dali svoj kontakt. Štaviše, prethodnih dana građani Niša i okoline prijavljivali su pozive od strane jedne marketinške agencije sa sumnjom da se ne radi o istraživanju na slučajnom uzorku, već o targetiranoj akciji zasnovanoj na uparivanju podataka iz više izvora – biračkog spiska, telefonskog imenika, stranačkih baza, itd.
Nažalost, najveći broj slučajeva završava se na (uglavnom osnovanim) sumnjama i uznemirenju građana koji retko iniciraju postupke kako bi se utvrdilo stvarno stanje i konstatovale povrede prava na zaštitu podataka o ličnosti. Tužilaštvo ove postupke pokreće još ređe, a kada se to i desi, kao u slučaju PIO fonda iz 2018, postupci traju dugo, neretko i zastare. U prekršajnim postupcima, izrečene kazne nemaju odvraćajući efekat. Na primer, u toku izborne kampanje u opštini Medveđa 2019. godine, Miša Vacić je snimio i objavio na društvenim mrežama lične podatke korisnika narodne kuhinje u toj opštini. U prekršajnom postupku je utvrđeno da je te podatke Vacić dobio od Crvenog krsta Medveđa, koji je kažnjen sa 50.000 dinara. Prema dostupnim informacijama, Vacić nije odgovarao za taj incident.
Opšta kultura nekažnjivosti za povrede privatnosti građana čvrsto se ukorenila u politički teren. Uz nedovoljno znanja i svesti građana o tome kome za koje potrebe i pod kojim uslovima treba da ustupaju svoje podatke o ličnosti, zloupotrebe podataka o ličnosti i narušavanje privatnosti građana postali su ključni element političkih kampanja. Sve češćim izbornim ciklusima, ali i prebacivanjem aktivnosti u online sferu, podaci se gomilaju, stanje se dodatno komplikuje, a zaštita prava postaje sve teža. Zato su ovi izbori prilika da se stvari postave u zakonske okvire, a građani Srbije konačno dobiju priliku da izaberu privatnost.
Tagovi
