Pitanje se uglavnom snebivljivo prošapće. Roditelji na igralištu u Njujorku ipak sve češće doktorku Elizabet A. Komen koja izvodi svoju decu u park pitaju: „Da li vakcinišete svoju decu?“
Elizabet Komen, onkološkinja koja leči pacijente obolele od raka izazvanog humanim papiloma virusom koji se može sprečiti vakcinom, saosećajno im odgovara: Apsolutno.
Nikada nije ni sanjala da će se neko o tome raspitivati, ali su razgovori sa igrališta odraz nacionalne debate koja je obeležila kraj druge decenije 21. veka – doba zapanjujućih naučnih i medicinskih napredaka, ali i doba kada su SAD, zemlja koja je prema navodima Svetske zdravstvene organizacije 2000. iskorenila male boginje, suočene sa neprekidnim porastom broja obolelih. SZO je nevakcinisanje označila kao jednu od glavnih pretnji svetskom zdravlju.
Antivakcinaški sentiment jačao je decenijama kao nusprodukt eksplozije dezinformacija i glasina na internetu, žestokih kritika na račun Big Pharma-e, zanesenosti poznatim ličnostima koje su propagirale antivakcinaške stavove, ali i, u poslednje vreme, antinaučne retorike Trampove administracije.
„Nauka je postala još jedan običan glas u prostoriji“, kaže dr Pol A. Ofit, infektolog iz Dečje bolnice u Filadelfiji. „Izgubila je uticaj. Sada svako može da kaže svoju verziju istine.“
Istina je da se ubedljiva većina Amerikanaca odlučuje da vakciniše decu; čak su se namnožile roditeljske grupe poput „Voices for Vaccines“, sa ciljem da se suprotstave upravo antivakcinaškim stavovima.
Činjenica je, ipak, i da postoji preteći trend. Za visoko zarazne bolesti poput malih boginja, obuhvat vakcina da bi se zaštitila čitava populacija trebalo bi da iznosi najmanje 95 odsto. Centar za kontrolu i prevenciju bolesti utvrdio je da je obuhvat MMR vakcinom u vrtićima u školskoj godini 2017/18. na nacionalnom nivou treću godinu zaredom pao na 94,3 odsto. U skoro svim saveznim državama postoji najmanje jedna antivakcinaška grupa.
Eksperti za javno zdravlje navode da pacijenti i lekari možda nisu svesni ozbiljnosti oboljenja koje je imunizacija iskorenila poput dečje paralize, verovatno zato što se nikada nisu susreli sa takvim slučajevima.
“Vakcine su žrtve sopstvenog uspeha”, ističe dr Ofit. “Eliminisali smo i sećanje na iskorenjene bolesti.”
Antivakcinaški pokreti postoje još od 1796. godine. Brojni stručnjaci smatraju da aktuelni pokret potiče iz 1982, kada je televizija NBC emitovala dokumentarac koji je pokrenuo kontroverzu u Engleskoj, o navodnoj vezi između vakcine protiv velikog kašlja – potencijalno fatalne bolesti koja može izazvati ozbiljne respiratorne probleme – i napada kod dece.
Lekari su kritikovali dokumentarac i okarakterisali ga kao opasno netačan. Ali strah se proširio. Antivakcinaške grupe su formirane.
Potom je 1998. godine Endru Vejkfild, britanski gastroenterolog, objavio istraživanje (koje je u međuvremeno diskreditovano i poništeno) u kojem se navodi veza između MMR vakcina i autizma.
Suočeni sa naizgled nemogućim izborom, autizam ili manje boginje, neki roditelji pomislili su da je odgovor očigledan. Ipak, stručnjaci upozoravaju da većina ljudi nije naročito vešta u proceni rizika.
Mnogi se vode postavkom da je bolje ne uraditi nešto rizično, pa da se nešto desi, nego uraditi rizičnu stvar i da se loša stvar dogodi izvesno, objašnjava Alison M. Butenhajm, profesorka sa Univerziteta u Pensilvaniji.
Ljudi su uspaničeni zbog velikog broja rizika.
Tu je i koncept nazvan “averzija prema dvosmislenosti”, ističe ona.
“Roditelji bi želeli da im kažemo da su vakcine sto odsto bezbedne, ali to nije standard koji primenjujemo na bilo koji medicinski tretman”, navodi Butenhajmova.
Manji je broj ljudi koji kategorički odbijaju vakcine.
“Ali ako se dvoumite, pronaći ćete one koji će potvrditi vaše predrasude i zacementirati taj stav”, kaže dr Rupali J. Limaje, naučnica koja se bavi ponašanjem u vezi sa vakcinama na Džons Hopkinsu u Merilendu.
To nigde nije očiglednije nego na društvenim mrežama, dodaje Rupali Limaje.
“Pedijatra možda viđate nekoliko puta godišnje, ali na internetu možete provesti čitav dan”, kaže ova naučnica.
Ljudi su, takođe, skloniji da veruju anegdotalnom narativu pojedinaca koje poznaju nego apstraktnim brojevima. Kada je glumica Dženi Mekarti insistirala na tome da je vakcina izazvala autizam kod njenog sina, hiljade ljudi doživelo je njene tvrdnje daleko ubedljivijim od podataka koji govore drugačije.
Istraživanja od 2014. godine kontinuirano pokazuju da poverenje roditelja u institucije javnog zdravlja i pedijatre opada.
Libertarijanizam takođe ima upitan stav prema vakcinama, sa roditeljima koji ističu da vlada ne bi smela da im govori šta će staviti u svoja i tela svoje dece – pozicija koja se često označava kao “pravo na izbor”.
“Kada im vlada naredi vakcinaciju, zapravo podstiče teorije zavere”, kaže Danijel Salmon, direktor Instituta za bezbednost vakcina na Džons Hopkinsu. “A ljudi misle da su rizici veći kada se za to ne odluče dobrovoljno.”
Stručnjaci takođe navode da je najbolji način promene narativa da medicinski profesionalci edukuju roditelje i pacijente.
“U prve dve godine detetovog života od roditelja tražimo da štite svoje dete od 14 bolesti koje većina ljudi ne vidi, korišćenjem tečnosti koje ne razumeju”, kaže dr Pol Ofit. “Vreme je da bolje objasnimo stvari.”
Ovaj tekst objavljen je u jubilarnom, 50. broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak aktuelnog Nedeljnika
Tagovi
