Bilo da su članovi vaše porodice jedan umetnik, jedan lekar, jedan poljoprivrednik, jedan penzioner i student – ili neka druga kombinacija – činjenica je da je razgovor sa njima, za vreme praznika, o politici, kao kada zapalite cigaru na benzinskoj pumpi.
Postoji velika šansa da se nešto zapali i sve ode u vazduh.
Ono što je još fascinantnije, u tim porodicama, uvek imamo bar jedan par koji čine dvoje ljudi koji nemaju isti stav o pojedinim političkim pitanjima. Godinama glasaju drugačije na izborima, i po političkom spektru i po stranci koju biraju su dva sveta različita.
Njihove rasprave, u vezi sa tim suprotnim stavovima, bile su prisutne i u prošlosti, ali ih poslednjih godina daleko više stresiraju. Pogotovo sada, kada je čitav svet u sukobu i kada su ljudi toliko podeljeni. Svi su se zavukli u svoje uglove da se čini da će šav koji ih spaja svakog trenutka pući.
Ovi parovi su, međutim, još uvek zajedno. Kako?
Spisateljica i kolumnistkinja Atlantika i Njujork Tajmsa, Elizabet Haris, napisala je knjigu o ženi koja je demokrata i njenom mužu republikancu. To nije knjiga o politici i kampanjama, već o braku i ambiciji, a Harisova je za Atlantik napisala njen kratki prikaz.
Kaže da je za potrebe pisanja pregledala na stotine sati TV programa na Fox Newsu i MSNBCu. Razgovarala je sa desetinama stranaca na ulici, u marketu i slično. O oružju, abortusu, imigraciji, klimatskim promenama. Tako je uvidela njihove političke stavove.
To su razgovori koje, iako očajnički pokušavamo da ih izbegnemo, vodimo za slavskim i prazničnim stolom.
„A svojoj porodici sam pristupila kao novinarka. Nisam tražila da mi objasne detalje, već samo šta misle i zašto“, piše Harisova.
Njen brat živi u Tampi, u Americi, ima šnaucera kog redovno šeta, a poslednji put su o politici razgovarali za trpezarijskim stolom pre nekoliko godina, kada je njihova majka pokušavala da promeni temu, a njih dvoje se nadvikivali.
„U jednom trenutku sam imala osećaj da hoću da ga uhvatim za gragnu, oberučke, podignem ga i bacim preko stola. Toliko me iznervirao. Pitala sam se kako moj brat može da veruje u ove stvari. Za strance me baš briga, oko njih se ne bih iznervirala, ali on, moj rođeni brat“, objašnjava dalje Haris.
I njega je Harisova intervjuisala, od pitanja kako bi 5-godišnjaku objasnio šta znači biti napredan ili da je konzervativan. O imigraciji, klimatskim promenama, abortusu.
Dok je detaljno objašnjavao ove stvari, Harisova je, kaže mogla da zamisli ono što priča, I to je bio dobar razgovor sa njenim bratom. Oboje imaju porodice o kojima brinu, pa nisu u kontaktu u meri u kojoj bi želeli. A na papiru, po poreklu i ostalom oni nisu drugačiji.
Iako je neko gej, neko jevrejski Njujorčanin, neko poljoprivrednik koji vozi kamion, neko živi u urbanom, a neko u ruralnom delu zamlje, svi volimo da čitamo, da se šalimo.
Dešava se da upoznamo ljude sa kojima nam je teško da razgovaramo. I prepiremo se oko političkih stvari.
Kako Harisova piše, ne treba stavove drugih posmatrati i analizirati na osnovu sopstvenih. Ljude treba slušati, razmišljati o onome što vam pričaju, a ne prosuđivati ih prema sopstvenim gledištima.
„Kada se ne brinem ko je u pravu, razgovor je skroz prijatan. To mi je dalo još više materijala za pisanje knjige i donelo mi veliki napredak u međuljudskim odnosima“, dodaje.
Kaže da je to probala sa još dvoje članova porodice, sestrom i zetom. „Pitala sam ih kako glasaju, kako je biti u braku sa osobom koja ima drugačija politička opredeljenja, ali sam sve informacije samo slušala, bez mešanja mojih ličnih stavova“, zaključuje Harisova.
Ono što često čujemo „da je moj muž glasao drugačije razvela bih se od njega“, ne treba ići daleko, ljudski pogledi se menjaju, dešava se čak i da se njihovi stavovi s godinama potpuno preklope.
