U Holandiji sam završio specijalizaciju i zaposlio se u Institutu za menadžment. Potpuno drugi život i u neko doba mi dolazi poziv Ante Markovića, tada predsednika Vlade Jugoslavije, da radim na projektu reorganizacije Saveznog sekretarijata za informacije, tj. uvođenje PR-a u Saveznoj vladi. Tada se nije zvalo PR, nego marketing.
Marković je bio uporan i ja dolazim u Beograd i Jugoslaviju i postajem savetnik za marketing. Sve je odlično funkcionisalo, naš proizvod se zvao „društveno-ekonomska reforma Jugoslavije“, jer vlada Ante Markovića je menjala politički sistem iz jednopartijskog u višepartijski, iz društvenog vlasništva prelazilo se u privatno. Makroekonomski pokazatelji su bili odlični. Međutim, te centrifugalne sile koje su razbijale Jugoslaviju su bile mnogo jače. Posebno je to bilo značajno u medijima. Mi, kao vlada, imali smo Tanjug, „Borbu“ i Radio Jugoslaviju. Ali televizije su bile u rukama republika, a tada je u Srbiji i Hrvatskoj na vlasti bila nacionalistička garnitura.
Na početku mog projekta, došavši iz Holandije, bio sam iznenađen nedostatkom kvalitetne komunikacije u Saveznom izvršnom veću, kako se tada zvala Vlada Jugoslavije. U Sekretarijatu za informacije bilo je preko 120 zaposlenih i oni ništa drugo nisu proizvodili nego štampanje govora prethodnih predsednika država i vlada, izdavali VHS kasete za klubove Jugoslovena u svetu. Četvrtkom, kao i danas, bile su sednice Vlade, pozoveš Tanjug, oni puste saopštenje koje preuzmu svi mediji i to je bila cela komunikacija.
Međutim, Ante Marković, koji je imao bogato iskustvo kao privrednik, bio je svestan značaja komunikacije sa javnošću. I zato nakon izrađenog projekta krenulo se u realizaciju novog modela komunikacije vlade Ante Markovića sa javnošću. Na čelu SINF-a bio je Slovenac Darko Marin, pre toga novinar. I on je potpuno razumeo šta treba da se radi. U tom Sekretarijatu za informacije, popularnom SINF-u, napravili smo velike promene. Sto ljudi koji nisu imali kapacitete je otišlo, a doveli smo 20 novih, uglavnom novinara. I danas su neki od njih urednici medija. Ništa od toga ne bismo mogli da nismo imali podršku Ante Markovića. On je svim članovima Vlade rekao da je komunikacija najbitnija i da moraju da sarađuju sa nama u otvaranju Vlade, u stalnoj komunikaciji sa svim bitnim javnostima. Kao primer ističem da su svi članovi Vlade kada dobiju upit od nas morali da odgovore u roku od 24 sata. Mi smo uveli standard i objavili da se na sva pitanja Vladi odgovara u roku od 48 sati. To je bio šok za sve u Vladi, do nas potpuno zatvorenoj, nekomunikativnoj, netransparentnoj. Otvorili smo veliki broj kanala komunikacija. Tada nije bilo interneta, pa je sve išlo faksom. Imali smo Operativni centar koji je radio 24 sata i odgovarali smo stalno na sva pitanja: novinara, advokata, stranih investitora, diplomata… „Financial Times“ nas je proglasio za najotvoreniju vladu.
A komunikacija u Jugoslaviji je bila tada kompleksna, šest republika i dve pokrajine, razni jezici, i mi smo krenuli u osmišljenu kampanju promocije novog sistema, promocije reformi. Kampanju sam nazvao „Vreme promena“. Mnogi su me zezali tada da sam namerno izabrao te reči, čak i to tako dizajnirao ističući početna slova V i P, kao što imam i ja u svom imenu…
Iz intervjua sa Predragom Vujovićem, čovekom koji je „doveo PR u Jugoslaviju“. Čitajte u novom broju Nedeljnika, koji je na kioscima od četvrtka, 17. juna.
Uz svaki primerak na poklon dobijate knjigu o Mihajlu Pupinu, kao i Mond diplomatik na srpskom.
Tagovi
