Pre nekoliko nedelja sedimo sa drugom koji je davnih dana radio koncerte Dina Merlina u Beogradu. Ono SFRJ, stara Juga, hit „Neka padaju ćuskije“, bilo i live gostovanje na Hitu 202. Jedan drugi prijatelj mi je rekao da je Dinu tada neko skinuo kapu, a on prepadnut jer je rano počeo da ćelavi, a mlad, početak karijere, tada ćelavi nisu bili u modi. To nije baš provereno, ali jeste provereno da nam je onaj prvi prijatelj s početka teksta rekao da je Dino Merlin tada u Beogradu prodao osamdeset karata. Ako se dobro sećam. Fijasko. Bio je i jedan dirljivo komični detalj da njegova majka nije bila impresionirana kada ga je videla u društvu najveće muzičke zvezde Sarajeva – volela je da joj sin ima ozbiljan posao. Posle „ćuskija“ došla je pesma „vremena su kokuzna“.
A posle kokuznih došla su opasna vremena, ja nisam slušao Merlina, ali su stizali njegovi hitovi i ogromna popularnost, a neki su isticali bizaran podatak da je on kreator „mamine“ pesme „Beograd“, i to gde su danas i on i izvođačica… Ja sam to sve pratio na jedno uvo, a na oba sam slušao i sanjao da gledam Primal Scream, Oasis, Blur… Činilo se da su podjednako nerealna gostovanja i Primal Screama i Merlina u Beogradu. Primal Scream su dolazili preko bugarskih piratskih diskova, a Dino Merlin sa antologijskim snimcima prepunih stadiona. Bio je siguran, ćelavost je bila okej pa i muževna, nije bilo potrebe za kapom.
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 10. AVGUSTA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
