Drugar nas je okupio u svom stanu povodom toga što je kupio gramofon. Verovatno zvuči hipsterski ili gen-Ziovski nostalgično ali u ovom slučaju nije tako. Ili mi se makar čini da nije. Dugo je želeo da poseduje tu stvar, da vrati u život gomile ploča svojih roditelja i da uživa u muzici na način na koji su oni to činili. Dok spušta iglu na prvi album, priča nam da ima neke čari u tome da moraš da preslušaš celu ploču, da je samo pustiš da ide, da se prepustiš.
Danas kao da je sav smisao u brzini. Moja mama svaki put poludi kad u kolima nervozno šaltam stanice kao da mi život od toga zavisi. Ne razume zašto to radim, kaže da je to čini nervoznom, posebno kad ne nađem ništa što bi me zadovoljilo pa besno ugasim radio. “I je l’ ti sad lakše?”, pita me s osmehom. Nije da na gramofonu ne možeš da biraš pesmu ali nije isto, veći je posao to uraditi nego na telefonu ili laptopu a i nekako ti bude žao da grebeš ploču. Pokušavamo da sve držimo pod kontrolom, da sve što kraće traje i po mogućstvu, da nam je nadohvat ruke. Jutjub, Gugl, ChatGPT koji možemo da pitamo bilo šta i da iste sekunde dobijemo odgovor, dok su naši roditelji vrteli knjige i enciklopedije ili zvali prijatelje na kućni telefon ne bi li nešto saznali.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
