Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da je Srbija učinila sve da bi došla do kompromisa sa kosovskim Albancima, ali da mu se čini da su svi u Srbiji, regionu, Evropi i svetu „sahranili bilo kakvu šansu za bilo kakav sporazum“, preneo je Danas.
Vučić je za Blic rekao da je Srbija pokazala dobru volju da se dođe do kompromisa.
„Važno je da je Srbija pokazala da je spremna na razgovor, da je spremna za postizanje kompromisa, ali mi nećemo prihvatiti da ne dobijemo ništa“, rekao je Vučić.
mačak plavi
evo da se čita kako su se nekada srbski vladari odnosili prema onima koji varaju narod: » . . . dotle je u Srbiji knjaza Mihajla, onoj poštenoj i maloj Srbiji, onoj pravoj kolevci Pijemonta južnih Slavena, bivalo malo drukčije. Moglo je biti drugačije, je r je zemlja bila ne samo mala i mnogo primitivnija, nego su i ljudi bili drugačiji. Za meru časti i karaktera postojali su drugi, starinski tegovi na osetljivim terazijama. Onda je vredeo obraz i po njemu su ljudi vredeli, a danas vredi kesa i novac i po tome se ljudi cene. U onoj malenoj Srbiji za novac se nije mnogoštošta dalo kupiti, dok se danas sve, pa i poštenje, daje kupiti novcem, koji brzo pribavlja celomudrenost poštenja. Vojni liferant knjaza Mihajla Obrenovića bio je čuveni beogradski bogataš Toska, čovek čijeg se imena sećaju i danas svi stariji Beograđani, ako ni po čemu drugom, a ono po staroj Toskinoj česmi> koja je bila na kraju današnje Jug Bogdanove ulice. Izjaha knjaz Mihajlo jednoga dana do Topčiderskih kasarna da obiđe vojsku i konstatuje da je u brašnu bila prilična količina peska. Ljut na liferanta koji je pokušao na taj način da ga pokrade, knjaz naredi Toskinim momcima, da kažu svom gazdi da dođe kod njega u Dvor. Ali, tek što je odjahao do raskrsnice današnje tramvajske pruge i puta za kasarnu, susrete se s Toskom, koji odmah sjaha s konja i pozdravi knjaza. Primeti mu knjaz odmah, da je u brašnu našao peska. Toska se poče pravdati, da krivica nije do njega, nego do njegovih mlađih i da će odmah izvide ti do koga je krivica i sve nevaljalo brašno prosuti u Savu. Nehoteći uslišiti Toskino opravdanje, knjaz naredi-Toski da se u najkraćem roku sam kazni, da ga on ne bi kaznio. Znajući da knjaz od svoje odstupiti ne će i da će se morati kazniti, a da je kazna metak u glavu, Toska odmah zamoli kn jaza da mu učini poslednju uslugu, da mu da svoju muziku. Vrativ se u Beograd, Toska pozva na veselje sve svoje prijatelje i sa njima starog beogradskog fotografa sa Delijske česme, kome dade stotinu i dvadeset dukata, da bi prisustvovao veselju i fotografisao ga onda kad čuje pucanj pištolja. Sedmoga dana popodne, kad je društvo u Toskinoj kući bilo neobično veselo, ču se pucanj pištolja. I kneževa muzika i Toskini gosti zanemeše i potrčaše u čardak, gdje je kraj upaljenih sveca, sa razbijenom lubanjom ležao Toska, koji je nad samim sobom po želji kn jaza Mihajla, izvršio kaznu stoga što je hteo prevariti i pokrasti svoju otadžbinu.« (Smotra, god. I, br. 61, Beograd, 5. septembra 1924).