U Srbiji i Mađarskoj istog dana su izbori – 3. aprila. Dva režima – Orbanov i Vučićev – imaju strukturne sličnosti iz kojih proizilazi lidersko uzajamno poštovanje, te nikad bolji odnosi naroda i država u istoriji, kako ističe s ponosom srpski predsednik. Režimi su slični po hibridnom, stabilokratskom karakteru, po onome što je Orban probao da definiše kao „iliberalnu demokratiju“. Bliskost sa Putinovom Rusijom, karakterisala je oba režima.
Mnogo toga je slično, ali nešto je suštinski i različito. Orbanov režim za razliku od Vučićevog uveo je sankcije Rusiji povodom agresije na Ukrajinu, ovoga puta konsekventno sledeći politiku EU, iako je često Budimpešta bila crna ovca u briselskom monitoringu članica. Uprkos izvesnim analogijama, Mađarska i Srbija imaju suštinski dva različita javna mnjenja: mađarsko apsolutno većinski nikad više neće 1956, dok srpsko prilično većinski nikad više neće 1948. I to je jedan od glavnih paradoksa Vučićevog uslovnog neotitoizma – stalnog poređenja s Titom.
Ali krenimo redom.
Bio sam sa Zoranom Đinđićem februara 2003. u Banjaluci, gde je on kao premijer Srbije išao u zvaničnu posetu Republici Srpskoj.
Tih dana svetska tema broj jedan bile su pripreme napada na Irak, a SAD su od saveznika (tad je to već bila i Srbija), tražile maltene referendumsko izjašnjavanje podržavaju li SAD u akciji obaranja režima Sadama Huseina.
Ceo tekst Zorana Panovića objavljen je u specijalnom izdanju Nedeljnika posvećenom ratu u Ukrajini, koje je na svim kioscima od četvrtka, 10. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
