Bili Džoel je mrzeo tu pesmu. Ne samo njenu popularnost, to obaška, nego čitavu ideju koja je izašla iz njegove glave. Odbijaće dugo i da je svira na koncertima. To je, valjda, odlika velikih umetnika, da mogu otvoreno da ismevaju nešto što pučanstvo smatra njihovim magnum opusom. „Ta melodija je kao da ti neki komarac zuji iznad glave i ne možeš mu ništa, ili kao zubarska bušilica“, reći će on, ne jednom.
„We Didn’t Start the Fire“, nominovana i za Gremi, možda nije njegova najbolja pesma, možda nije ni vrhunska pesma, ali mu je obeležila karijeru. Kao što je 20. stoleće obeležilo nju. Bili ju je napisao nakon što mu se Šon Lenon – kojem je tada 21 godina – požalio kako je ludo vreme, kako nijedna era nije bila toliko neverovatna kao ova u kojoj živimo. (A sve se to, heh, događalo 1989. godine). Bili Džoel tih dana je punio 40, pa je na parče papira, pričao je, napisao „1949“ i počeo da, više kao misaonu vežbu nego kao stvarne stihove, plete priču o drugoj polovini 20. veka.
Tako je nastala hronika kulture i istorije, vremeplov strpan u četiri minuta i 29 sekundi, od Harija Trumana i Merilin Monro do Vudstoka i rata u Koreji. Ukupno 118 značajnih događaja od 1948. do 1989.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 6. JULA
Tagovi
