Mladi izraelski reditelj Yotam Knispel bio je jedan od gostiju ovogodišnjeg Bašta Festa, međunarodnog festivala kratkometražnog filma, koji je od 4. do 7. jula održan u Bajinoj Bašti. Drugog festivalskog dana, prikazan je njegov „Ljubav nema ništa s tim”, koji tematizuje odnos majke i sina koji se nalazi u kućnom pritvoru. Sa Yotamom smo razgovarali o ovom filmu i njegovoj specifičnoj moralnoj dilemi, kao i o njegovoj dosadašnjoj i budućoj karijeri.
U većini filmova, bilo da su američke ili evropske produkcije, majčinska ljubav je prikazana kao bezuslovna; ona gotovo nikad ne propituje da li je sin kriv ili nije za neki zločin. Da li i u svom filmu hteo da „izazoveš“ ovu tradicionalnu filmsku perspektivu?
Imam strah vezan za roditeljstvo, a ja sada i jesam roditelj jer imam dvomesečnog sina. Ali ovaj film sam snimio pre nego što sam i znao da ću biti roditelj. Snimio sam film o tome šta se deašva kada majka odluči da „bezuslovna ljubav“ više nije u skladu s njenim moralnim uverenjima, kada ne može da poništi ono što je videla kod sina, njegovu strašnu stranu. To mi je bilo interesantno – da vidim šta se dešava kada majka poželi da prekine tu ljubav i može li ona to uopšte da uradi. Iako se ovaj film zove „Ljubav nema ništa s tim”, zapravo je u potpunosti o ljubavi.
Kako je nastala inicijalna ideja za film?
Znao sam jednog tipa koji je bio u kućnom pritvoru kod majke. Pomislio sam kako bih baš voleo da znam šta se dešava između ta četiri zida. Onda sam počeo da pišem, pa sam se povezao i emocionalno.
Glavna glumica Hannah Azoulay Hasfari veoma je poznata u Izraelu, čitao sam i da je poznata po odbijanju uloga. Kako je došlo do toga da sarađujete?
Oboje sarađujemo sa istom produkcijskom kućom. Rekao sam producentu da je ona glumica kakvu želim i koju zamišljam za ulogu. Znao sam da je sve to na dugačkom štapu, nisam je nikad upoznao, ali eto, nju sam zamislio. Nakon što joj je poslao materijal, odgovorila je potvrdno već za 15 minuta. Jer, radi se i o njenom strahu – ona je majka tri sina. Zapravo jedan od njenih sinova bio je na audiciji za ulogu. To sam ja predložio. Ona je pomislila kako je to malo nezgodno, ali se na kraju složila.
Ali glumac na kraju ipak nije bio njen sin?
Ne, nije. To je glumac s kojim se ranije nije upoznala, ali uspostavili su kreativnu vezu i odradili odličan posao. Sada su veoma dobri prijatelji. I ja sam dobar prijatelj s njima.
Kako si kao mlad reditelj reagovao na saradnju sa tako iskusnom glumicom. Da li si tu video neke izazove?
Nije bilo nikakvih izazova! Ona je veoma iskusna glumica, koja ima svoj stav. Mogli biste je nazvati „snažnom glumicom“. Ima upečatljivo prisustvo.
Ujedno je i feministkinja, aktivistkinja?
Da, ona je mnogo toga. Veoma je i emocionalna.
Nismo nijednom imali neslaganja, ni oko čega. Obično kada bih nešto predložio, ona bi se složila. U nekoliko navrata i ona je imala određene sugestije, ali nikad u naredbodavnom tonu. Nisam osećao tu dinamiku mladi reditelj – iskusna glumica. Osećao sam da smo svi na setu sinhronizovani, da svi osećamo kako pravimo isti film. Pretpostavljam da je njeno iskustvo pomoglo u tome.
Pitao sam je par puta o majčinskom iskustvu, o tome da li u scenariju ima dovoljno sadržaja s kojim bi majke mogle da se povežu. Ona mi je rekla da je u temi sadržan najdublji strah svake majke i da je zbog toga i htela da uradi film. Kad mi je to rekla, pomislio sam kako sad znam da sam na dobrom putu. Ona je majka, aktivistkinja, feministkinja. Ona zna.
Koje su ti bile smernice za rad u vizualnom smislu?
Film je o kućnom pritvoru, tako da sam hteo da postignem osećaj da je kuća poput zatvora. Zamislio sam da se oseća kao da je unutra zima, a napolju leto. Hteli smo da vizualno razdvojimo enterijer od eksterijera.
Pored igranih filmova, u tvojoj biografiji navedeno je da se baviš i muzičkim spotovima?
Moram reći da ih nisam radio već neko vreme. Volim da ih radim, ali sam se malo zasitio. Sada želim da radim na dugometražnom filmu. Dva filma su prošla na konkursima za razvoj. Radim zapravo na tri filma, od čega su dva koja ću ja da režiram, a jedan pišem za izralesko-američku koprodukciju. Mnogo ljudi me je pitalo da li će ovaj film u nekom trenutku postati dugometražni. Lepo je i prija mi kad ljudi to kažu, da hoće još više ovoga, ali osećam kako nemam šta dalje da kažem. Barem ne u ovom trenutku.
O čemu će biti dugometražni filmovi u razvoju?
Moram i ovo još da kažem: nikad nisam zamišljao da ću da snimam hardkor dramu jer volim muziku, komedije, žanrovski film . Imao sam veliku unutrašnju borbu, kao da lažem sebe i pravim nešto što ne bih sam poželeo da gledam. Ali kada puno vremena provedete radeći nešto, to vam govori šta želite da bude. To sam naučio iz ovog filma. Jedan od dugometražnih filmova na kojima radim biće triler, dok je drugi ezistencijalna crna komedija.
Da li planiraš da radiš kratke filmove i u budućnosti?
Najbolja stvar u vezi snimanja kratkih filmova je mogućnost da putuješ i upoznaješ druge filmske stvaraoce. Volim kontakt s ljudima. Ne znaš gde će da te odvede, što ih čini još uzbudljivijim. Svaki put kad mi stigne notifikacija da mi je prihvaćen film na nekom festivalu, to su otvorena vrata ka novom iskustvu. To je kao otvaranje portala za drugi univerzum. Zaista sam počašćen.
Autor: Nikola Marković
