Za Izrael slavlje, za Palestince „katastrofa“

Dok Izrael slavi 75 godina od osnivanja države, Palestinci širom sveta obeležavaju „Nakbu“ (katastrofu) – dan kada su njihovi preci 1948. bili prisiljeni da napuste svoje domove.

Izrael je brojnim svečanostima obeležio 75 godina od osnivanja i dana kada je prvi izraelski predsednik David Ben Gurion 14. maja 1948, na osnovu rezolucije Ujedinjenih nacija, proglasio državu Izrael. Tome je prethodilo povlačenje i okončanje mandata Velike Britanije u Palestini.

Iste noći, vojske šest arapskih zemalja, Egipta, Libanona, Iraka, Sirije i Transjordana, ušle su na područje Palestine kako bi sprečile ostvarenja tog plana UN koji je predviđao formiranje dveju država, čemu se arapska strana opirala. S obzirom na to da je prvi Izraelsko-arapski rat okončan pobedom Izraela 1949. Palestinci širom sveta 15. maj označavaju kao „Nakbu“ (katastrofu) i početak egzodusa oko 700.000 stanovnika (od oko 1,3 miliona koliko ih je živelo na području Palestine).

Šta je dan Nakba?

Petnaesti maj je dan kada Palestinci izlaze na ulice i protestuju protiv raseljavanja. Mnogi nose palestinske zastave, donose ključeve svojih nekadašnjih kuća ili nose transparente sa simbolima ključeva. Ključevi su simbol nade u povratak kući i ono što zajednica vidi kao svoje pravo na povratak. U prošlosti su neki protesti prerastali u nasilne sukobe. Izrael optužuje Hamas i druge organizacije koje su u Evropskoj uniji i drugde na spisku terorističkih organizacija da koriste taj dan za promovisanje svojih ciljeva.

Zbog čestih antisemitskih ispada i poziva na nasilje protiv Izraela i Jevreja, proteste na dan Nakbe u Nemačkoj policija već nekoliko godina ne dozvoljava.

Izraz „Dan Nakbe“ skovao je 1998. godine tadašnji palestinski vođa Jaser Arafat. Taj datum on je odredio kao zvanični dan za obeležavanje gubitka palestinske domovine.

Zašto su Palestinci morali da odu?

Sve do kraja Prvog svetskog rata Palestina je bila pod turskom vlašću kao deo Osmanskog carstva. Nakon toga, pala je pod britansku kontrolu, takozvani „britanski mandat“. U tom periodu sve veći broj Jevreja iz čitavog sveta doseljava se na to područje, smatrajući ga svojom pradomovinom.

Nakon iskustva Holokausta u nacističkoj Nemačkoj, Generalna skupština UN usvojila je „Plan podele Palestine“. Arapska liga je taj plan odbacila. Jevrejska agencija za Palestinu, preteča države Izrael, plan je prihvatila, a nakon proglašenja države Izrael razbuktao se rat.

Tokom rata je uništeno više od 400 arapskih sela. Kršenja ljudskih prava počinjena su s obe strane, masakr u Deir Jasinu, selu na putu između Tel Aviva i Jerusalima, urezan je u palestinsko sećanje sve do danas. Ubijeno je, kako prenosi Nemačka centrala za političko obrazovanje, više od 250 ljudi. To je izazvalo strah među Palestincima i nateralo mnoge da napuste svoje domove.

Do kraja rata, Izrael je držao oko 40 odsto područja prvobitno namenjenog arapskim Palestincima planom podele UN iz 1947.

Gde su Palestinci otišli?

Većina Palestinaca završila je kao izbeglice bez državljanstva u susednim arapskim zemljama, a samo je manjina otišla dalje u inostranstvo.

Do danas je samo mali broj Palestinaca zatražio ili dobio druga državljanstva. Kao rezultat toga, velika većina od trenutno oko 6,2 miliona Palestinaca na Bliskom istoku ostala je bez državljanstva i to čak i u trećoj ili četvrtoj generaciji.

Prema agenciji UN za palestinske izbeglice (UNRWA), većina Palestinaca u regionu još uvek živi u izbegličkim kampovima koji su se vremenom pretvorili u izbegličke gradove. Uglavnom su smešteni u Pojasu Gaze, na okupiranoj Zapadnoj obali, ali i u Libanu, Siriji, Jordanu i istočnom Jerusalimu.

Procenjuje se da se međunarodna palestinska dijaspora povećala na nekih šest do sedam miliona ljudi. Ako je to tačno, ukupan broj Palestinaca se kreće oko 13 miliona ljudi. Međutim, ne postoji neko globalno telo koje prati Palestince u dijaspori i tačni podaci nisu dostupni.

Šta predstavlja deklarisano pravo Palestinaca na povratak?

Prema Rezoluciji 194 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 1948, kao i Rezoluciji UN 3236 iz 1974. i Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951, Palestinci koji se smatraju palestinskim izbeglicama imaju „pravo na povratak“.

Izrael međutim odbacuje „pravo na povratak“ za Palestince navodeći da bi to značilo kraj identiteta Izraela kao jevrejske države. Izrael negira odgovornost za raseljavanje Palestinaca i istovremeno ističe da je između 1948. i 1972. oko 800.000 Jevreja proterano ili su morali da pobegnu iz arapskih zemalja poput Maroka, Iraka, Egipta, Tunisa i Jemena.

Da li postoje predlozi za rešenje?

U proteklih 75 godina pojavljivali su se različiti pristupi rešavanju palestinskog pitanja. Najprisutnije rešenje ostaje ono o dve države s Izraelom i budućom Palestinom, koje deli Jerusalim na dva glavna grada. Međutim, s obe strane postoje sumnje u realizaciju tog projekta.

Međunarodna zajednica kritikuje Izrael zbog izgradnje sve većeg broja jevrejskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali, što bi moglo da isključi mogućnost formiranja ujedinjene palestinske teritorije.

U opticaju su i drugi predlozi, poput priznavanje statusa izbeglice od strane Izraela i kompenzacija, ali bez prava na povratak. Ili ograničeno preseljenje. Ili sistem sa dva pasoša u jednoj državi. No, rešenje koje ima izgleda na realizaciju za sada nije na vidiku.