Početkom pedesetih mladi ekonomista Pol Volker radio je kao ljudski digitron u Banci saveznih rezervi u Njujorku. Obrtao je brojeve za ljude koji su donosili važne odluke i rekao je svojoj supruzi da su šanse da će ikada napredovati vrlo male. Vođstvo centralne banke činili su bankari, advokati i uzgajivač stoke iz Ajove, ali među njima nije bilo nijednog ekonomiste.
Nekadašnji broker Vilijam Mekčesni Martin, koji je bio na čelu banke, jednom je nekom posetiocu rekao da u podrumu sedišta banke u Vašingtonu drži mali tim ekonomista. Tu su, ispričao je, jer postavljaju dobra pitanja. U podrumu su se nalazili zato što “nisu bili svesni sopstvenih ograničenja”.
Ali spremala se revolucija. Kada je četvrt veka rasta koji je usledio po završetku Drugog svetskog rata priveden kraju, ekonomisti su dospeli na moćne pozicije sa kojih su propovedali političarima i zakonodavcima da se rast može podstaći samo minimizovanjem uloge vlade u upravljanju ekonomijom. Takođe su upozoravali da će društvo koje nastoji da ograniči nejednakosti platiti cenu u vidu manjeg rasta. Rečima britanskih sledbenika ove nove ekonomije, svetu je potrebno “više milionera i više bankrota”.
Za četiri decenije između 1969. i 2008. godine, ekonomisti su odigrali važnu ulogu u smanjenju poreza za bogate i kontrolisanju javnih investicija. Nadgledali su deregulaciju, glorifikovali velike kompanije i branili koncentraciju korporativne moći, čak su i demonizovali radničke sindikate i protektivne mere poput zakonski određene minimalne zarade. Ekonomisti su ubedili zakonodavce da cenu ljudskog života odrede u dolarima – oko deset miliona 2019. – kako bi se utvrdilo da je regulativa isplativa.
Ova revolucija je, kao sve druge, otišla predaleko. Rast se usporio, a nejednakosti su se produbile. Možda je najistaknutiji pokazatelj neuspeha naše ekonomske politike činjenica da je prosečni životni vek Amerikanaca sve niži, pošto su nejednakosti u bogatstvu postale nejednakosti u zdravstvu. Među najbogatijim slojem Amerikanaca očekivani životni vek je između 1980. i 2010. porastao za 20 odsto, dok je među najsiromašnijima isto toliko opao. Šokantno, nekada je razlika između očekivanog životnog veka kod siromašnih i bogatih žena iznosila 3,9 godina, a sada čitavih 13,6.
Broj ekonomista zaposlenih u vladi sa 2.000 sredinom pedesetih popeo se na više od 6.000 do kraja sedamdesetih. Isprva su zapošljavani kako bi se racionalizovala administracija usvajanja politika, ali su ubrzo počeli da oblikuju ciljeve tih politika.
Skretanje ka tržištu bilo je dvopartijsko maslo. Smanjenje poreza na dohodak počelo je pod predsednikom Džonom F. Kenedijem. Predsednik Džimi Karter inicirao je doba deregulacije 1977. godine imenovanjem ekonomiste Alfreda Kana za posao raskrinkavanja birokratije koja je nadgledala komercijalnu avijaciju. Predsednik Bil Klinton ograničio je javno trošenje devedesetih objavivši da je “doba velike vlade prošlo”.
Liberalni i konzervativni ekonomisti delili su uverenost da tržišta prirodno naginju ravnoteži. Usaglasili su se da je primarni cilj ekonomske politike da ojača vrednost dolara nacionalnog autputa, mada nisu bili preterano strpljivi da pokušaju da ograniče nejednakost. Čarls L. Šulc koji je bio na čelu Karterovog Veća ekonomskih savetnika početkom osamdesetih rekao je da bi ekonomisti trebalo da se bore za efikasne politike “čak i kada one za posledicu imaju gubitak prihoda među određenim grupama – kako obično i imaju”.
Jednu generaciju kasnije, 2004. godine, nobelovac Robert Lukas upozorio je na opasnost koju nose pokušaji da se ublaže nejednakosti.
“Od svih štetnih tendencija, najprimamljivija je, a prema mom mišljenju i najotrovnija, fokusiranje na pitanja distribucije.”
Pitanja o produbljivanju nejednakosti neretko se postavljaju kao fatalistički pogledi. Problem se opisuje kao prirodna posledica kapitalizma, ili se kao krivac označuju sile poput globalizacije ili tehnološkog napretka.
Najveći deo krivice, ipak, upravo je naš: kolektivna odluka da se prihvate politike koje prioritet daju jednakim prilikama za sve i adekvatnoj distribuciji nagrada. Uspon ekonomije je glavni razlog uspona nejednakosti, a činjenica da smo mi izazvali taj problem znači da je u našim rukama i rešenje problema.
Tržišta stvaraju ljudi, za svrhe o kojima takođe odlučuju ljudi – i ljudi mogu da menjaju pravila. Vreme je da odbacimo rezon ekonomista da bi društvo trebalo da zažmuri na nejednakost. Smanjenje nejednakosti trebalo bi da bude glavni cilj svake javne politike.
© 2019 The New York Times
Tagovi
