Za sve zlo je kriv smrad nacionalizma: Kako je o Jugoslaviji, Srbiji, Francuskoj, Beogradu, Danilu Kišu i gavranima govorio Vlada Veličković

Jedan od najvećih evropskih slikara je krajem 2015. za Nedeljnik otvoreno govorio o srpskoj i francuskoj političkoj, društvenoj i kulturnoj stvarnosti, o srbofiliji i srbofobiji, o raspadu Jugoslavije i Kišovim danima u Parizu, o „gavranima“ na zemlji i na nebu…

Ulica Vladimira Iljiča Lenjina, predgrađe Pariza, kišni dan. Na vratima prostranog ateljea, koji je nekada bio fabrika za preradu optičke opreme, srdačno nas dočekuje srpski i francuski slikar Vladimir Veličković. Malo je onoga što se ne zna o njegovom liku i umetnosti: jedan od najpriznatijih savremenih slikara, akademik i nosilac francuskog Ordena viteza Legije časti. Dok nas sa slika velikih formata posmatraju naveliko prepoznatljivi simboli: gavrani i raspeća, ljubazni domaćin nudi nas kafom. U prvi mah, teško nam je da mračnu poetiku viđenih slika povežemo sa njegovom prijatnom pojavom. Veličković nas razoružava pričama o svakodnevici, novim projektima, životu. Shvatamo da naspram nas ne sedi samo akademik i svetski priznati slikar, već zanimljiv sagovornik, intelektualno nadmoćan, radoznao i britak. U prijatnom razgovoru ostajemo nekoliko sati…

Prosto ne možemo a da ne započnemo ovaj razgovor jednom temom koja u sebi nosi dosta simbolike. Vaš atelje, ovde na obodima Pariza, nalazi se u Ulici Vladimira Iljiča Lenjina. Za razliku od Pariza i Francuske, u Beogradu gotovo da više ne postoje ulice sa imenima znamenitih komunista i antifašista. Kako to tumačite? I, da parafraziramo Alana Badjua, čega je ime V. I. Lenjin za vas danas?

Mi smo uvek, nažalost, posle velikih događanja bili skloni da brišemo tragove onoga što je prethodilo. Kao da istoriju možemo da zatremo a da nam se ona ne vrati kao bumerang. Lenjin je za mene ogromna istorijska ličnost, čovek koji je digao glavu ruskom narodu, uspravio ga i pokrenuo. Predgrađa Pariza su bila uvek, naravno ne sva, levo obojena i ovde gde je moj atelje, opština je komunistička, kao i ceo departman. Ali trebalo bi takođe znati da i usred Pariza postoji Trg Staljingrad, stanica metroa Staljingrad…

Primetili smo da na stolici u ateljeu držite zastavu SFRJ. Za sebe često govorite da ste „jugoslovenski slikar“. Šta je za vas danas Jugoslavija? Uspomene s letovanja i legende o čuvenom crvenom pasošu, zajednički kulturni prostor, ili nešto treće? Je li ona bila istorijska šansa za jugoslovenske narode, ili tamnica naroda, kako je opisuju nacionalističke elite u post-jugoslovenskim državama?

Da, jugoslovenski sam slikar, a dodao bih i jugonostalgičan, ma kako to ne zvučalo dobro i ne dopadalo se svima. Nemojte da mi spominjete nacionalizme i nacionaliste. Za sve zlo koje je zahvatilo ove prostore možemo da zahvalimo tom smradu, koji nam je zatrovao živote, rasporio i iscepao u paramparčad jednu divnu zemlju, koja je već tada, bliže nego ikada, bila na korak do Evrope. Da, Jugoslavija je bila zajednički kulturni prostor, kao što kažete, kreativan i dinamičan, bogat događanjima, koji je zračio unutar zemlje, a i van nje. To je bila priznata i željena zemlja, atraktivna, pogotovo nakon što se izbavila iz kandži „Velikog brata“. Kultura je bila prevashodni izvozni artikal, uz izložbe svih žanrova: slikarstvo, ikone, freske, naiva itd.

Davno je bilo kada se ovde u Parizu u Grand paleu (Le Grand palais) održala izložba čija je tema bila 8.000 godina umetnosti na jugoslovenskom tlu. Za to je bila zaslužna Komisija za kulturne veze sa inostranstvom. Aktivna i efikasna, šetala je tu našu jugoslovensku umetnost širom sveta, oberučke prihvatanu. Pozorišta su gostovala na sve strane, film, muzika, balet… i to sve na bazi reciprociteta. Šta sve nismo videli ovde, samo ono za šta nismo bukvalno imali vremena. A danas, kao da nas je progutala pomrčina. Čak ni ono što je najlakše, saradnja unutar regiona, nije bogzna kakvo. Za utehu, nedavno je predstavljena kolekcija Beljanski u Zagrebu, a Miroslav Kraljević je izlagao u Novom Sadu. Raspad države je koristio isključivo mediokritetima da postanu važni, uticajni, da budu pošteđeni zdrave konkurencije, i da naravno arogantni i bliski raznim vlastima – to podrže. Spomenuste tamnicu naroda. O čemu se radi? Kakva tamnica, kakvi bakrači! Jugoslavija je bila šansa za jugoslovenske narode, sve ovako zajedno. Ali, bilo pa prošlo. Ispušteno još jedanput.

Kako biste opisali istorijski značaj i značenje Josipa Broza Tita na Balkanu? I da li se vaša percepcija njega kao lidera s ove vremenske distance razlikuje u odnosu na period kada ste odlazili iz Jugoslavije sredinom šezdesetih, pa i u odnosu na period do raspada SFRJ?

Prvo, ja nikada nisam otišao iz Jugoslavije, pa ni dan-danas, posle 50 godina, ne smatram da sam napustio moju zemlju. Tito? Lider je bio, lider je ostao. Svaki lider, ma kakav bio, ima prava na greške, jer u suprotnom ne bi bio lider. Nema bezgrešnog lidera, ili ima, ali onda taj nije pravi lider. Držao je narod na okupu, govorio je da smo zajedno jači, zemlja je bila poštovana, uvažavana, izmislio je Nesvrstane, izmigoljio je izvesnu neutralnost u odnosu na blokove. Istina, nije bilo Đokovića, ali nam je fudbal bio ubojit, vojska pri samom vrhu, a i ekonomija se polako propinjala. A trebalo je sve krenuti iz početka nakon najrazornijeg rata u ljudskoj istoriji. Nas, nazovimo nas stvaraocima, ostavljao je na miru da radimo ono što radimo. Sem nekoliko izuzetaka koji mu, ruku na srce, nisu trebali. Kako čujem, Tito se u jugoslovenskim zemljama sve češće spominje, fotografije se izvlače iz već zaboravljenih i požutelih albuma. O tempora, o mores!

Vaš deda je studirao na Sorboni, vi ste dugo u Francuskoj… Prepoznajete li Pariz u koji ste došli pre sada već pola veka u odnosu na ovaj danas? Da li se promenio nabolje ili nagore?

Mnogo je vode proteklo Senom. Suditi o rasponu od pola veka nije baš zahvalno. Nabolje ili nagore? U svakodnevnom životu dogodilo se neko ubrzanje, javlja se neka žurba, nervoza… Podozrivost, koja je kod Francuza oduvek postojala, posle svih ovih nemilih događaja, pretvorila se u osećaj izvesnog straha, nesigurnosti: da je sve moguće, nepredvidivo. Pa i ono najgore. Grad je uvek bleštao svojom lepotom koja je neodoljiva, neuporediva. Pariz je živ, dinamičan, aktivan, kao i Beograd. Samo je čistiji, na njega se pazi, obnavlja se sistematski, a ne kao Beograd. Dobro, kod nas se nema para, a i pored toga se nešto radi, mada ne dovoljno. Obnavljaju se ulice, fasade, a imaćemo (ili ne?) „Beograd na vodi“. Kad sve saberemo, Parizu nema ravna, a svi mogući konkurenti mu nisu ni do kolena. Da ne govorimo o novijim institucijama, kao što su Bobur (Pompidu centar), Filharmonija, nova pozorišta, Branli (Muzej primitivne umetnosti). U skorijem periodu se upetostručio broj galerija, metro se modernizovao, nove linije su se otvorile… cele novine bi mi bile potrebne da sve to što je novo nabrojim!

Pariz je u godinama vašeg dolaska, pa i dugo posle toga, važio za „Meku“ srpske umetničke kolonije (da ne govorimo o kriminalcima i krojačima…). Dragan Nikolić je glumio u Parizu, Olivera Katarina je punila „Olimpiju“, Danilo Kiš je imao veoma bitnu parisku epizodu, kao i Milovan Danojlić, Ljuba Popović… Koje su danas veze Pariza, Francuske i Srbije?

Što se naših umetnika tiče, oni su i danas prisutni. Tradicija odlaženja, pre svega slikara, nastavlja se, uz sve muke i tegobe. Preterano je mnogo kandidata koji bi da uđu u taj prostor, štrpnu makar koji mali kvadratni metar, ali sve to je vrlo teško. Moja poruka je ona Šantićeva: „Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba, neće vas grijat kô što ovo grije“. Nemojte žrtvovati mogućnost da radite ako je već imate, čak i ako je minimalna, jer je ovde najverovatnije nećete ni imati. Ako to što radite vredi, kad-tad će biti viđeno, a izgubljene godine se ne vraćaju. Što se tiče Kiša, ta epizoda, kako je nazivate, traje i dalje. Naši pisci se prevode. Takođe, imamo jednu apsolutnu zvezdu ovde, Nemanju Radulovića, violinistu koji je pravo čudo, kao i Jošku Nađa, koji je sa svojom trupom redovno prisutan.

Neću da kažem da su veze između Pariza i Srbije nikakve, ali nisu ni naročite. Moglo bi mnogo toga da se uradi. Međutim, trebalo bi imati nešto nalik na prethodno spomenutu Komisiju za kulturne veze sa inostranstvom, po ugledu na onu jugoslovensku, kako bi se ta promocija naše kulture, bukvalno svih grana, aktivirala, ambiciozno i planski. Takvoj komisiji bi trebalo omogućiti sredstva za konkretan kulturni sadržaj, a ne za, na primer, obnavljanje voznog parka službenih automobila njenih zaposlenih, kako se to danas često radi. Preko kulture, a to znamo, gradi se identitet jednog naroda. Ali kome ja to govorim? I to sve ostaje svakako na politici i njenim domašajima, ili bolje reći promašajima. Šta da se radi? Da upregnemo sve što možemo i da ubedimo sve one koji su izabrali izvesnu pasivnost da se uključe. Vidi se da postoji neka apatija, kao modus vivendi. Šteta. I za njih, i pre svega za nas. Te gubitke nikada nećemo nadoknaditi. Moj narod je beskrajno kreativan i talentovan na svim nivoima. Treba ga samo podstreknuti i dati šansu mladima, a ne da im samo odlazak iz zemlje bude cilj.

Jeste li pratili reakcije iz Srbije na ono što se dogodilo u Parizu 13. novembra? Bilo je onih koji su istinski saosećali sa Parižanima, ali i onih koji su se vraćali na 1999, bombardovanje i „izdaju“ Francuske. Kako je vama to izgledalo? Ima li u Srbiji još frankofilije, i s druge strane, da li u Francuskoj možemo da nađemo ostatke srbofilije? Ili je ipak smislenije da odnose među državama i društvima više posmatramo kroz prizmu golih interesa, bez bilo kakvih afektivnih sadržaja?

Priznajem, ne dovoljno. Video sam da su ove nemile vesti prenošene kao i svuda u svetu. U vezi sa bombardovanjem Beograda, ne treba praviti amalgam. Pariski masakri su bili agresija divljaštva, sa terorističko-osvetničko-religioznim osnovama, dok je bombardovanje Beograda bila agresija sa gnusnom političkom pozadinom. To su dve bitno različite akcije, mada imaju i neke zajedničke imenitelje. Frankofilija je bila karakteristična za Srbiju. Znatno je opala, dok su se neke druge „filije“ tu upetljale. Održava se, postoji, možda ne dovoljno. Srbofilija je takođe znatno opala, čak se malo možda obojila srbofobijom, s obzirom na sva ova nedavna događanja devedesetih gde smo od pre svega relativno uticajnih intelektualaca, tzv. „novih filozofa“ (Gluksman, Levi, Finkelkraut itd.), optuženi za sva zlodela, bukvalno za sva, bez izuzetka. Nismo bili kadri da se suprotstavimo takvim optužbama, da li zato što nismo hteli, da li nismo mogli, ili nismo imali, u šta sumnjam, dovoljno valjanih argumenata. Ili smo jednostavno reagovali po onom našem tipičnom: „ma ko ih ….“.

Možda bi to trebalo ostaviti istoriji i istoričarima da nam rasvetle i rastumače, ali je činjenica da su odnosi među državama prerasli pre svega u gole interese. Daleko su saradnja i bratimljenja iz Prvog svetskog rata. Za vreme ovog drugog nije bilo baš neke prilike. Nije retko da kad veliki Đoković igra, i to ne protiv Francuza, pola gledališta zviždi. Kako to objasniti? Nemam ni odgovor, ni komentar. To su trenuci kada ih prezirem, te i takve Francuze. Naravno da su interesi vodilja i akteri svih saradnji i tzv. prijateljstava. To je po pravilima globalizacije i ciničnog kapitalizma postao prevashodni model funkcionisanja među državama.

Da li i kako Francuzi prate medijsku i političku scenu u Srbiji?

Nikako. Ovde nas nema ni u medijima ni van medija. Primera radi, nedavno je održana konferencija OEBS-a u Beogradu. Ja redovno čitam dva važna dnevna lista. Le Monde i Liberation. Ni reči o tom važnom skupu. Bila je to prilika da se Beograd makar spomene. Ne znam da li u Beogradu postoje redovni dopisnici francuskih agencija koji bi mogli da izveštavaju, jer imaju i o čemu. Od politike, ekonomije i pre svega kulture. Beograd je bogat događanjima, zaslužio je to. Ovako, Srbija se uopšte ne pominje, osim u kontekstu toga da preko njene teritorije prolaze ovi nesretni ljudi sa Bliskog istoka, ili kada igra Đoković.

Jedan od mlađih urednika Nedeljnika nam je ispričao da je prva vaša izložba koju je on posetio bila ona s jeseni 2002. kada je nekako ceo grad bio u duhu Vladimira Veličkovića i njegovih – tada još neuzletelih – gavrana. U tom periodu ste pričali da se „država normalizovala“, da je najzad došlo vreme da se sretnete sa Beogradom, na čak četiri lokacije… Kako danas izgledaju vaši susreti sa Beogradom? I da li je uopšte došlo do te „normalizacije Srbije“, ili se tu radilo više o vašim očekivanjima?

Mračne godine, kako rekoše, „koje su pojeli skakavci“, dugo su i predugo trajale. Bio sam pre odsutan nego prisutan. I to pojavljivanje na četiri lokacije, sa četiri izložbe, bila je prilika da nadoknadim tu prazninu. Da popunim i dopunim taj prazan prostor koji sam ostavio. Očekivanja su uvek veća nego što su moguća, ali svaki novi susret sa Beogradom me ispunjava izvesnim optimizmom. Grad se menja, živi, dinamičan je, jedna lepa i pametna kreativna mladost je prisutna. Dajmo joj šansu kako ne bi otišla, kao što već rekoh, u svet. Mnogo toga ima da se uradi. Možda bi trebalo obnoviti ondašnje „radne akcije“, da se sve đubre izbaci iz grada i da se sa Beograda skine etiketa zapuštenog.

Ima li razlike između „svetskih“ i „srpskih“ gavrana? Kao između onih na zemlji i onih u vazduhu?

I tamo i ovde su simbol zla i agresivnosti. Na zemlji su aktivniji, proždrljiviji… zna se zašto.

U kojoj meri progresivna intelektualna elita, kojoj i vi pripadate, danas utiče na dešavanja u društvu Srbije? Da li je zaspala ili se samo ućutala, ili je jednostavno nadglasana od dominantne konformističke elite? I šta to može da je pokrene da se dinamičnije uključi u socijalni i politički život Srbije?

To je odluka i volja pojedinaca. Ja bih lično voleo i želeo da se intelektualci, a ima ih, ne zaklanjaju iza izvesnog imaginarnog zida nezadovoljstva, da kao stav ne izaberu pasivnost, da se uključe u diskusiju o važnim i manje važnim pitanjima i problemima. A ima ih napretek. Nedostatak otpora oslobađa slobodan prostor svemu onome što ne želimo. Uključivanje intelektualaca je važno da bi se vlasti sprečile u nameri da misle kako su u svojim odlukama nepogrešive i sposobne da nameću apsolutnu ispravnost svih svojih poteza. Treba ih prodrmati, prozvati, a ne samo objašnjavati zašto je nešto bitno, kako bi svima nama i zemlji u celini taj angažman bio doprinos da se krene ambicioznije i brže.

Kao francuski i srpski akademik, kako ste protumačili stav predsednika SANU Vladimira Kostića da „Kosovo i de facto i de iure više nije u srpskim rukama“ i da to treba jasno reći građanima Srbije? Nešto slično je pre neki dan ponovio akademik Ljubomir Simović. Da li se slažete da je Kostić imao pravo da iznese takav stav kao predsednik Akademije, o čemu se vodila oštra polemika u Srbiji?

Pre svega, to je lični stav i svako ima pravo da iznese svoje mišljenje, bilo ono čak i „politički nekorektno“.

U Pariz ste krenuli sa prtljagom koji je snabdeven i osenčen određenom temom i intonacijom. Čini se da su vaše teme, koje su evoluirale sa nepromenjenom bazom destrukcije i haosa, nikad aktuelnije nego danas. Čemu da se nadamo, ako motivi vaših slika postaju naša realnost? Pričali ste često da stvarate instinktivno, bez velike pripreme… Pa šta vam instinkt danas govori, o umetnosti i o svetu?

Zadesili smo se u ovom veku bogatom i prebogatom burnim događajima. Dva svetska rata, sa svojim tovarom užasa, da ne spominjem sve ono drugo što bi moglo da dopuni ovu crnu listu istorije. Pitam se da li bi do sveg tog ludila došlo da su Hitlera primili na likovnu akademiju. Naravno, ne treba zaboraviti sva dostignuća nauke i umetnosti, sporta takođe. Dvadesete godine 20. veka bile su vesele i raspevane, da bi se kasnije pretvorile u totalni haos destrukcije i mraka. Ja na svoj način i svojim sredstvima pokušavam da govorim kroz sliku o toj užasnoj ljudskoj potrebi (ne baš sasvim ljudskoj) da se krvari i uništava bez milosti. To što se ono što radim uklapa i poklapa sa događajima daje mi pravo, skoro da osećam dužnost, da život koji živim, koji svi mi živimo, prokomentarišem. Tačno je da je to mračna strana naše civilizacije. Srećom, postoji i ona drugačija, svetlija i optimističkija. Ali ovaj moj izbor, koji je učinjen sad već pre 70 godina, nažalost je još uvek aktuelan. Nemam neku posebnu nadu da će se na tom planu nešto nabolje promeniti. Znači, idemo dalje, sa istim ciljem. Da se ne zaboravi.

Kuda je otrčao „trkač“ sa vaših slika?

Nije on uopšte „otrčao“. Tu je još uvek. Možda sa malo drugačijom funkcijom. Svedok je. I dalje. A ima i čega.

Čini se da su retki veliki umetnici, iz bilo koje branše, koji vide neku nadu za svet, koji ne kritikuju sistem… Jesu li pesimizam i opreznost nužni pratilac umetnosti 21. veka? Ili su oni samo reakcija na varvarski kapitalizam, imperijalizam, terorizam i druga zla koja čine sastavne delove života i društva u ovom veku?

Što se tiče pojedinih viđenijih umetnika danas, ne vidim da su posebno angažovani u kritici sistema. Vidim samo glorifikaciju jednog dosta nesimpatičnog kapitalizma koji nam ne saopštava ništa bitno sem da je novac taj koji definiše (ne)kvalitet onoga što nam se nudi. A šta nam se to nudi? To su, da uzmemo primer već planetarno proslavljenog Džefa Kunsa, između ostalog, uveličane dečje igračke koje blešte svojom veštački isforsiranom cenom. Retki su oni koji se hvataju ukoštac sa ovom našom ne tako veselom svakidašnjicom.

Postoji li neki pokret, neka ideja, neki mislilac, političar, filozof, slikar koji vam uliva nadu?

Na ovom mestu bih pre svih izdvojio Noama Čomskog, Stefana Hesela i njegovu, istina, kratku ali ubojitu brošuru „Pobunite se“. Tu su takođe Mišel Onfre*, koji efektno pomera granice francuske, i ne samo francuske filozofske misli, kao i Anselm Kifer koji je i te kako prisutan, ali nada mu je daleko od onoga što bismo sa mnogo dobre volje mogli da nazovemo nadom.

*Frojdo-marksist, Mišel Onfre je jedan od najpoznatijih globalnih filozofa i svakako danas u medijima najviše prisutan francuski mislilac koji je, između ostalog, 2002. objavio knjigu „Sjaj katastrofe: slikarstvo Vladimira Veličkovića“ (prim. autora intervjua).

Antropološkinja Zagorka Golubović tvrdi da staljinizam predstavlja radikalan raskid ne samo sa socijalističkom idejom nego i sa lenjinizmom. Možda se taj raskid može najbolje objasniti stanjem u umetnosti, kada vreme umetničkih sloboda i raznih progresivnih ruskih ‘izama’ (suprematizam, konstruktivizam itd.) nakon Oktobarske revolucije, početkom tridesetih zamenjuje socijalistički realizam. Kako vi vidite zamisao i praksu ovog pravca u umetnosti?

Kreativnost ne podnosi diktate, cenzure, nametnute koncepte i dogmatski terorizam. Šta se dogodilo na prelasku iz, nazovimo ga, lenjinizma u staljinizam? Desio se jedan zaokret ka baš tom diktiranom načinu izražavanja i mišljenja. Taj famozni socijalistički realizam, sem dobro izvedenog, zanatski rečeno – posla, nije ništa vredno ostavio za sobom, samo je rasterao i oterao u egzil sve vredno, inovativno i revolucionarno što je ta zemlja imala u tom trenutku. Srećom da se taj put u egzil dogodio u pravom pravcu, a ne u gulag. Što se Jugoslavije tiče, pomenuto likovno opredeljenje se nikada nije „primilo“. Bilo je pokušaja, ali to sve zajedno nije dugo trajalo, pa nije ni moglo da dâ neke značajnije rezultate.

Poetika tanatosa, simboli bola i nasilja – vaše delo kritika i javnost često karakterišu kao morbidno. U jednom intervjuu ste izjavili da inostrana i domaća publika ne reaguju podjednako na vašu umetnost. Recite nam zašto je to tako i u čemu se ogleda ta različitost?

Reakcije su, i to je normalno, različite. Efikasnost prizora, prepoznavanje u prikazanom, i uvek ponavljam, dijalog sa tim prikazanim je neophodan. Ako ga nema, što je veoma retko, reakcija publike može da bude negativna, kritična, pa čak i odbojna u odnosu na to što joj se nudi. S druge strane, kada dođe do dijaloga, jedan snažan kontakt, emocionalno jak, može da preraste u veoma dramatičnu situaciju. Indiferentnost mi ne bi bila prijatna. Sem direktnih susreta i razgovora sa ljudima, važno je pogledati i knjige utisaka. Ti utisci su barometar. Mentalitet našeg sveta je drugačiji, otvoreniji, ne vidimo u slici prevashodno dekorativan predmet koji bi trebalo da se uklapa u svakodnevni prostor, što je ovde često slučaj. Ja sam svojom upornošću da nastavim da radim to što radim i kako ga radim, uspeo da prevaziđem neka očekivanja da ću ipak nešto promeniti u svom radu. Jednostavno, ne želim da pristanem da slikam labudove na jezeru ili bukete cveća, pa čak ni da nešto ublažim u tom direktnom ataku na ovdašnji senzibilitet: da unesem manje agresivnosti i manje drame. To su pusta očekivanja nečega što se neće dogoditi. Nemam prava, kao što rekoh malopre, ni moralnog ni intelektualnog, da napustim ili zaobiđem sve ovo što je, nažalost, postala naša svakodnevica.

Kroz Fondaciju „Vladimir Veličković“ otkrili ste određenu grupu autora mlađe generacije koja se nametnula i neosporno razdrmala savremenu likovnu scenu Beograda i Srbije, a neki od njih postižu i sjajne rezultate na međunarodnom nivou. Da li ste ponosni na to, jer ipak se radi o jednoj ličnoj inicijativi i gestu? Takođe, koliko vam prija uloga „mentora“ i da li se slažete s nekim mišljenjima da na taj način poprilično direktno utičete na kompoziciju likovne scene u Srbiji?

Kako da ne budem ponosan. I te kako sam ponosan. Iskreno, to što se dogodilo sa fondacijom nije bilo očekivano, bar ne u ovoj meri. Odziv na konkurs je svih godina od kada se on odvija bio neverovatan. Konstantno imamo od 120 do 140 kandidata. I to kakvih kandidata. Sa mukom moram ipak da svake godine izdvojim i nagradim dvoje ili troje, uz nadu da će oni koji te godine ne „prođu“, na idućem konkursu opet da se kandiduju. Nikako ne treba odustajati. Što se tiče, kako kažete, direktnog uticaja na likovnu scenu Srbije, nemojmo preterivati. S druge strane, ako pod „mentorstvom“ podrazumevate moju ulogu stimulatora u oblasti crteža, onda je rado i sa zadovoljstvom prihvatam.

S obzirom na to da su muzeji postali spomenici ruine koji svedoče o nemaru i nebrizi države, mislite li da smo se odvikli od njihovog postojanja, do te mere da i kada budu završeni u njih niko neće ulaziti?

Nadam se da se nismo odvikli. Pre će biti da sa nestrpljenjem očekujemo otvaranje ove dve izuzetno važne institucije. Jedna ogromna praznina je nastala u tom dugom, desetogodišnjem periodu, kada su ključni muzeji prestali da funkcionišu. Pitam se da li je bilo moguće, ali sad je već kasno, da se ipak neke aktivnosti, koristeći prazne prostore van muzeja, kojih ima napretek, realizuju, ne bi li se ta praznina malo ublažila. Bilo ih je svega nekoliko, ali ne dovoljno. Sačekajmo i verujem da će nam iduća godina priuštiti zadovoljstvo, koga smo bili lišeni i time gadno osiromašeni, da ponosno ušetamo u ova dva bisera naše kulture i istorije.

Pre nekog vremena javnost je obaveštena o skandalu koji se desio u Kulturnom centru Srbije u Parizu kada je nakon sporne izložbe deo zvanica, navijača Crvene zvezde, u kafanskoj atmosferi pevao četničke pesme. Vi i još nekoliko umetnika iz Pariza ste otvoreno podigli glas protiv takvog ponižavanja te kulturne institucije. Kako tumačite ova događanja?

Nadajmo se važnim i bitnim promenama u funkcionisanju Kulturnog centra u Parizu, koji je jedina naša kulturna institucija u svetu. Nezainteresovanost vlasti da se ovom centru omogući normalan rad dovela je do pada nivoa manifestacija, pre svega onih koje se tiču likovnog poglavlja. Ovo što se nedavno dogodilo je bio samo znak za uzbunu. Možda je stigao u pravom trenutku. Videćemo šta će biti, ako reakcije nadležnih uopšte bude bilo.

Govorili ste da vam je jugoslovenski prostor postao preuzak, i da su vam bila potrebna „nova bojišta“. Imate li utisak, posle svega što ste profesionalno prošli i postigli, da vam i Evropa postaje tesna?

Davnih šezdesetih sam rekao da mi je jugoslovenski prostor „postao tesan“, s obzirom na to da sam u relativno kratkom periodu obavio ono što se dalo obaviti: izložbe, nagrade. Pariz se oduvek nametao kao prva opcija i slučaj je hteo (nagrada na Bijenalu 1965. ovde u Parizu) da se to dogodi ranije nego što sam predvideo i želeo. I eto, tu sam, iduće godine će se navršiti tačno 50 godina. Plaši me malo to razdoblje. Po svemu sudeći, veliki deo puta je pređen. Šta i koliko tog raspoloživog puta ostaje da se pređe, pitanje je. Pokušavam da od sebe i iz sebe oteram te misli i svaki sledeći dan mi je nova prilika za korak dalje. Ponekad je i pola koraka, a i četvrt, dovoljno da se taj cilj odgurne što dalje, što mi je i želja.

Da li nastavljate da radite isključivo likovnu poetiku i tematiku koju ste do sada razvijali kao svoje životno delo, ili se možda privatno bavite još nekom vrstom umetnosti i pravcem za koje javnost još ne zna?

Pa zar je i to malo? A svakako ima još toliko toga da se uradi. Vreme, koje tako munjevito leti, moja je svakodnevna i svakonoćna mora… Ostalo ga je još tako malo…

Vaša ovogodišnja izložba u Kanadi je završena, i trenutno ponovo izlažete u Francuskoj. Čini se da još imate poprilično energije za nove poduhvate, pojavljivanja i izložbe. U čemu pored slikanja uživate, i kako izgledaju vaši trenuci odmora kada niste u ateljeu?

O kom odmoru vi govorite? Odmoru od čega? Od rada? Pa rad je najveći mogući odmor. Ja u životu svome nikada nisam izgovorio da sam umoran i uopšte ne želim da se sa umorom upoznam. Ni slučajno.

Razgovor vodili Ivica Mladenović i Ivana Srećković