„Feđa Štukan glumi ludilo“, to je jedna od rečenica koja bi mogla da obeleži vaš život i u trenucima kada ste bili rebel i u trenucima kada ste samo želeli da preživite. U „Blanku“ detaljno opisujete scene iz ludnice, u kojoj vam u jednom trenutku postaje preteško. Je li teže biti lud ili živi mrtvac?
Ja sam pokušao da se izvučem iz vojske na ludilo, jer nisam htio da poginem za nešto u što ne vjerujem. Ne vjerujem u pakao i raj jer sam bio mrtav puno puta pa mi tu priču ne mogu prodati. Oni koji nakon ovog života imaju još jedan život, i to vječni, neka izvole dati ovaj beznačajni kratki život za šta god im je volja. Ja svoj ne dam, meni je jedini koji imam i ne dam ga. Motorista sam, pilot i padobranac, svoj život i danas rizikujem iz čiste zajebancije, ali ga ne dam za tuđe gluposti. Za tuđe ideje i ideale više nikad neću rizikovati život, za svoje hoću.
Ludnica je neprocijenjivo iskustvo i reći ću vam, nije mi bilo lako otići iz nje. Svi ti ljudi, koliko god bolesni bili, vrlo nesvjesno su ispunjavali radošću moju svakodnevicu prilično dugo. Kad sam odlazio, rastanak s njima je bio jako emotivan. Osim silovanja i nekoliko samoubistava kojima sam svjedočio, ostatak vremena sam proveo u prijatnoj i ludo zabavnoj atmosferi. Nakon što su pristali na me skinu s terapije, više nisam želio izlaziti odatle ni na vikend. Institucionalizovao sam se. Zapravo najteže mi je padala ta teška terapija na početku, tad sam bio doslovno živi mrtvac i nisam se ni po čemu izdvajao od ostalih, jer smo imali gotovo istu terapiju. To je jako teška droga.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
