Kada dođe u Beograd, stavi kapuljaču na glavu i ide svojom rutom – kod šjor Bože u kabinet, pa kod Dekija na ćevape, pa na aerodrom ili do kola. Dino Rađa kaže da ne voli da se slika i ne podnosi bliceve foto-aparata, ali će se ispostaviti da voli da priča. U Zagrebu, gde mu je nova adresa, otvorio je dnevnik svojih priča za Nedeljnik i prvi put tako otvoreno govorio za srpske medije…
Jasno vam je koja pitanja i hronološki i logički slede…
Jasno mi je i imam ti spreman odgovor koji važi za svako to pitanje. Zabolje me više kurac za rat. Za četnike i ustaše, za antivaksere i sve ljude ograničene pameti koji nam ne dopuštaju da živimo normalno. Zabole me ko je prvi počeo, ko je više pogriješio. Odbijam da učestvujem u tim pričama, koje su samo hrana za idiote koji nemaju druge sreće nego da se mrze. Da mi je da vidim da se puste ljudi normalno živit. Sićan se ka da je bilo juče, sedamdesetih godina je malo dražih gostiju bilo od Nijemaca. Ej, Nijemci sa kojima smo ratovali 25 godina ranije, bili su nam dragi gosti, a danas, 30 godina od rata ljudi i dalje hrane svoje duše tim pričama. Biramo da živimo ka psi, a ne ka ljudi. I to me ubija. Zato neću više govorit o tome.
O Dudi, Željku, Boži, Kariju, Moki… O Divcu i Draženu… O jugoslovenskoj, srpskoj i hrvatskoj košarci… O NBA nekad i sad… O Beogradu i Splitu… O ratu, nacionalizmu, mržnji, podelama
Samo u novom Nedeljniku, na svim kioscima od četvrtka, 20. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju Mond diplomatik na srpskom
Tagovi
