Da li se zaista na kraju svega ceo život okrene u rikverc i kao špil karata se poređaju najključnije njegove sekvence, onda kada dođe do graničnika posle kojeg počnu da otkucavaju prvi sekundi smrti? Da li su se te retrospektive poređale u glavi Bore Đorđevića dok je bio priključen na respirator u ljubljanskoj bolnici? Šta i kako mu se poslagalo u toj poslednjoj retrospektivi?
Dok razmišljam o Bori Đorđeviću i njegovom mogućem inventaru svega, prvo što mi pada na pamet su jedan grad i jedan kvart grada. Ljubljana i Tašmajdan u Beogradu.
Prvo Ljubljana, i to ne samo zbog ironije sudbine i prozivanja „bečkih konjušara“ u čijoj prestonici kasnije počneš da živiš. Ne, već Ljubljana, Tito i Bora. Na albumu Riblje čorbe „Koza nostra“ Bora ima pesmu „Tito je vaš“. To je 1990, već je jasno da će se Jugoslavija raspasti. Milošević je ustoličen, kao i
Tuđman. Tito je prošlost i sada već laka meta. Bora Đorđević će tek godinama kasnije priznati da svi ovi kasniji nisu bili Titu ni do kolena, ali tada, za taj album, on piše pesmu protiv Tita.
Deset godina pre te pesme, 1980, cela Jugoslavija je svakodnevno pratila vesti iz Ljubljane, saopštenja konzilijuma lekara o zdravstvenom stanju druga Tita. Ovog avgusta i septembra 2024. pratile su se takođe vesti iz jedne bolnice u Ljubljani gde je na kiseonik priključen Bora Đorđević. Razlika u praćenju ljubljanskih bolničkih izveštaja je u tome da se 1980. verovalo u mogući preokret i besmrtnost maršala Tita, a ove 2024. već su se pisali epitafi i pravili tekstovi o pokojnom, a živom Bori, i svi su bili u uverenju da je ljubljanski bolnički karton Čačanina u njihovom gradu zaključen.
Tašmajdan je Bora, Bora je Tašmajdan. Kafana „Kod Toze Grka“, kladionica „Lavovi“, pa prvi ogromni koncert Riblje čorbe na stadionu Tašmajdan… a najviše pesma „Dobro jutro“.
Svanulo je iznad Crkve Svetog Marka
čistači u žutom ulice su prali
kući su se vukli
parovi iz parka
šta smo mogli mi smo
jedno drugom dali
Otresaš sa suknje lišće i prašinu
stružem s pantalona ostatke od blata
polako i sigurno bežiš u tišinu
čekaju te dole taksisti kod JAT-a
Gotovo da poslednjih godina ne postoji neki novi arhitektonski zahvat u Beogradu a da nije osporavan. Kada su dislocirani taksisti na platou u blizni Crkve Svetog Marka, bilo je i rečenica da je Bora Đorđević to trajno opisao: „čekaju te dole taksisti kod JAT-a“, i kako sad intervenisati u nečem i s nečim što je već istorija.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
