U godinama za nama slušali smo kako građani Pančeva i Bora udišu vazduh veoma lošeg kvaliteta. Česta obaveštenja građanima tih gradova da u određenim trenucima bez potrebe ne izlaze iz svojih domova, postala su jedan vid rutine. Međutim, čini se da su za kratko vreme mnogi shvatili da ipak ni u Valjevu, Užicu, Beogradu, Šapcu, Smederevu, Kraljevu, Nišu, ali i mnogim drugim gradova, nije ništa bolje stanje sa kvalitetom vazduha. Znamo li onda uopšte šta udišemo svakog dana?
Problem sa zagađenjem vazduha nije nepoznanica ljudskoj vrsti. To nije problem koji je nastao pre deset ili pedeset godina. Iako svoje korene vuče iz daleke prošlosti, kao jedan od najozbiljnijih ekoloških problema na scenu stupa sa industrijskom revolucijom sredinom 18. veka. Njegov izrazitiji razvoj dešava se od druge polovine XX veka, kada svet kreće da se razvija velikom brzinom, što je praćeno i primenom novih tehnologija, ali i prekomernom eksploatacijom neobnovljivih resursa.
I kao što poslovica kaže „Gde ima dima, ima i vatre“ – baš tako, svuda u svetu gde je privredni razvoj bio baziran na neobnovljivim izvorima, bilo je i dima. Baš taj dim predstavlja ono što je svakom od nas asocijacija kada govorimo o zagađenom vazduhu. Termoelektrane, fabrike, saobraćaj, toplane, visoke peći, šporeti… sve to stvara dim koji u atmosferu emituje mnogo štetnih materija.
A gde je tu Srbija i kakvo je zapravo stanje sa kvalitetom vazduha kod nas? Pogrešno je smatrati da je zagađenje vazduha širom Srbije nastalo pre nekoliko godina ili da se njegov nivo štetnog intenziteta posebno uvećao u tom periodu. Vazduh na teritoriji Srbije danas nije dobrog kvaliteta, ali ni za vreme bivše Jugoslavije nije bio preterano za pohvalu. Zapravo, kada se sagleda stanje od pre 50-60 godina, može se zapaziti da je kvalitet vazduha svuda u svetu bio u određenoj meri lošeg kvaliteta, što možemo povezati i sa činjenicom da je to period nastanka još jednog globalnog problema – klimatskih promena.
Međutim, dok je u mnogim državama širom sveta učinjeno, i čini se i dalje, mnogo toga da se stanje sa kvalitetom vazduha poboljša, u Srbiji, ali i državama regiona Zapadnog Balkana, stanje je obrnuto. Zato i ne čudi što mnogi podaci prikazuju ovaj region kao crnu mrlju Evrope.
Početkom 2020. godine predstavnici vlasti u Srbiji, kada su shvatili da više ne mogu da se skrivaju iza postojećeg zagađenja, govorili su da je razlog nepovoljnog stanja posledica prevelikog broja automobila koji su stari i energetski neefikasni. I pored najavljenih subvencija za kupovinu ekološki prihvatljivijih vozila, potrebno je istaći očitu kontradiktornost. Saobraćaj neminovno učestvuje u zagađenju vazduha u Srbiji, ali sa ukupnim zagađenjem manjim od 10%, što pokazuju i godišnji izveštaji Agencije za zaštitu životne sredine. Na taj način su predstavnici vlasti protivrečili sami sebi.
Pored toga, prethodni ministar zaštite životne sredine fokus svog delovanja u rešavanju ovog problema bazirao je na sadnji drveća. Iako je pohvalno imati i ovakve akcije, njihova nedovoljna masovnost, ali i primeri ilegalnih seča u velikom broju, svakako su sve u najmanju ruku anulirali. No, pored svega, iako su svakako dobrodošli predlozi i rešenja za deo ovog problema, ostaje veliki znak pitanja kada se govori o daleko većim zagađivačima vazduha u Srbiji. Tu se u prvom redu misli na dobro poznate termoelektrane i individualna ložišta.
Balkanske države su u energetskom pogledu i te kako zavisne od rada svojih termoelektrana. Iskopavanje uglja, i to niskokaloričnog lignita, koji se sagoreva u ovim postrojenjima, daje neophodnu energiju za milione stanovnika ovog regiona. Termoelektrane predstavljaju osnovu i energetskog sistema Republike Srbije, gde oko 2/3 ukupne proizvedene energije potiče iz njih. Koliko su one važne za dobijanje svakako neophodne energije, toliko je važno istaći i da zavisnost od jednog izvora dobijanja energije može biti rizična na mnogo načina. Primera radi, ako se setimo majskih poplava iz 2014. godine i, za mnoge frapantnog, podatka da su kolubarski kopovi izlivanjem istoimene reke postali jedno od najvećih veštačkih jezera u Srbiji, onda bi trebalo da se zapitamo za trenutnu opredeljenost u dobijanju energije.
Da u Srbiji postoji zaista problem sa zagađenjem vazduha, najbolje govori i činjenica da je početkom marta ove godine Sekretarijat Energetske zajednice pokrenuo novi postupak protiv naše zemlje
Energetska tranzicija je jedan veoma bitan element i u rešavanju problema sa zagađenim vazduhom u Srbiji. Prevelika okrenutost proizvodnji energije iz lignita ne može se odjednom zameniti i rešiti, te od Srbije stvoriti u energetskom pogledu država zelene i čiste energije. No, ipak cilj od famoznih 27% proizvodnje i potrošnje energije iz obnovljivih izvora do 2020. godine ostao je samo na rečima. Srbija je na kraju prošle godine bila daleko od tog cilja (na oko 21%). I dok se novim planovima i zakonima predviđa postizanje sada novog cilja od 40% energije iz obnovljivih izvora do 2040. godine, čini se da ponovnom kontradiktornošću Srbija samu sebe anulira. Novim blokovima termoelektrana snage od 350 MW u Kostolcu i Kolubari, Srbija nedvosmisleno ostaje oslonjena na dobijanje energije iz uglja, što njenu energetsku tranziciju, a samim tim i borbu sa zagađenjem vazduha, baca u vodu.
Individualna ložišta predstavljaju posebno u zimskom periodu, odnosno tokom trajanja grejne sezone, najveći problem po kvalitet vazduha u Srbiji. Stari šporeti su krajnje energetski neefikasni, ali isto tako i energenti kojima svoje domove zagreva najveći broj građana. Drva i ugalj tako sagorevanjem dovode do ogromnih emisija SO2 i veoma kancerogenih PM2.5 i PM10 čestica. Iako su građani ti koji očito u velikoj meri zagađuju vazduh zagrevanjem domaćinstava, neadekvatna finansijska situacija kod većine njih, ali i nepostojanje planova i nekog vida finansijske podrške ka prelasku na ekološki prihvatljivije energente, dovodi do konstantnog produžavanja ovog problema.
Da u Srbiji postoji zaista problem sa zagađenjem vazduha, najbolje govori i činjenica da je početkom marta ove godine Sekretarijat Energetske zajednice pokrenuo novi postupak protiv naše zemlje. Zajednici čiji je i Srbija jedan od osnivača, kao razlog za pokretanje postupka bila su dovoljna prekoračenja u emisijama tokom 2018. i 2019. godine. Preliminarni postupak konkretno se odnosi na nepoštovanje u primeni Nacionalnog plana za smanjenje emisija (poznatijeg kao NERP). Ovaj dokument ima cilj da reguliše, a pre svega ograniči emisije štetnih materija iz visokih ložišta u jednoj državi, kako bi se omogućio jednostavniji tranzicioni proces energetskog sistema.
Za pomenuti postupak razlog su bila prekoračenja maksimalno dozvoljenih emisija PM čestica i SO2, tokom 2018. godine. I dok je prekoračenje PM čestica bilo za nešto više od 300 tona od dozvoljenog, što svakako nije nimalo dobro, situacija sa SO2 je daleko izvan kontrole. Tako su visoka ložišta obuhvaćena NERP-om, u 2018. godini emitovala preko 336.000 tona SO2, dok je dozvoljena emisija oko 54.000 tona na godišnjem nivou. Računica je jasna, došlo je do šest puta većih emisija nego što je propisano.
Ni podaci za 2019. godinu nisu ništa bolji. Iako su emisije PM čestica svedene na nivo ispod onog koji je propisan kao maksimalno dozvoljen, što je pozitivan pomak, situacija sa SO2 je i dalje veoma nepovoljna. U 2019. godini, iako umanjene emisije SO2 u odnosu na 2018. godinu, i to za nešto više od 30.000 tona, i dalje nisu ni blizu da budu spuštene ispod maksimalno dozvoljenih NERP-om.
Ako sagledamo ideju o gradnji mini-hidroelektrana u Srbiji, videćemo i jednu važnu sličnost sa zagađenjem vazduha. U tom slučaju od jedne potpune nepoznanice za veoma veliki broj građana, u roku od dve do tri godine stvoren je čitav jedan krug informisanih građana. To je i te kako imalo veliki uticaj na sprečavanje gradnje prekomerno velikog broja ovih objekata. Slično možemo reći i za zagađenje vazduha, možda ne da je bila tolika nepoznanica, ali svakako da realno stanje nije znao veliki broj građana. Danas, situacija je dosta drugačija.
Vazduh na teritoriji Srbije danas nije dobrog kvaliteta, ali ni za vreme bivše Jugoslavije nije bio preterano za pohvalu. Zapravo, kada se sagleda stanje od pre 50-60 godina, može se zapaziti da je kvalitet vazduha svuda u svetu bio u određenoj meri lošeg kvaliteta, što možemo povezati i sa činjenicom da je to period nastanka još jednog globalnog problema – klimatskih promenA
MEĐUTIM, DOK JE U MNOGIM DRŽAVAMA ŠIROM SVETA UČINJENO MNOGO TOGA DA SE STANJE POBOLJŠA, U SRBIJI, ALI I DRŽAVAMA REGIONA ZAPADNOG BALKANA, STANJE JE OBRNUTO
Pre svega zahvaljujući aplikacijama poput AirCare i AirVisual, danas građani na praktičan način imaju mogućnost da dobiju informacije o stepenu zagađenja vazduha u mnogim mestima u Srbiji. Prema jednom istraživanju od pre nekoliko meseci, 14,2% ispitanika kao glavni izvor informacija o kvalitetu vazduha koristi pomenute aplikacije. Dodatno, sve veće izveštavanje pojedinih medija, ali i društvene mreže imaju isto tako veliki uticaj. Sve veći broj informacija kruži na njima, a često su to i fotografije ovih aplikacija. To je potvrdilo i pomenuto istraživanje, gde su građani u velikoj meri istakli informisanost putem društvenih mreža. Zato se kao uzrok rasta informisanosti sve više javlja uticaj savremenih tehnologija, koje pomažu običnom građaninu da na brz i jednostavan način dođe do informacija.
Sa rastom informisanosti o nepovoljnom stanju sa kvalitetom vazduha, građani su dobili i više informacija o njegovim negativnim efektima. Posebno onim koji se tiču uticaja na zdravlje. Od ukupnog broja osoba koje preminu na planeti, 9% njih strada od posledica povezanih sa zagađenjem vazduha. Ipak, stiče se utisak da ovde još uvek nije dat ozbiljan značaj od strane građana. Zato je posebno bitno da postoji istinito i pravovremeno izveštavanje o realnom stanju sa kvalitetom vazduha širom Srbije i obaveštavanje kada dođe do prekoračenja dozvoljenih vrednosti. Nažalost, realnost je potpuno drugačija, pa u Srbiji u mnogim mestima nedostaju merne stanice, a one koje su u „funkciji“ često budu u kvarovima, što kod mnogih građana često izaziva i dozu sumnje.
U proteklih nekoliko godina mogle su se čuti različite informacije kada se govori o broju preminulih od zagađenog vazduha u Srbiji. Tako su se podaci kretali u opsegu od 3.000 pa do čak 15.000 preminulih građana na godišnjem nivou. Razlikovanjem metodologija proračunavanja dolazi i do varijacija u iznosima. Uz to, pojedini podaci su zasnovani na procenama i trendovima, ali bez obzira na sve, brojevi su svakako zabrinjavajući i alarmantni. Posebno u prilog tome idu podaci da se Srbija nalazi u samom vrhu zemalja Evrope po broju obolelih i preminulih od posledica zagađenog vazduha. Na osnovu trenutnog stanja, može se samo očekivati nastavak ovog negativnog trenda, što predstavlja jednu vrlo poražavajuću situaciju.
Sve prethodno izneto, ali i još mnogo toga su negativne činjenice o stanju kvaliteta vazduha. Brojke ukazuju na neophodnost bržeg i odgovornijeg reagovanja nadležnih državnih organa. Međutim, ostaje upitno koliko su nadležni trenutno zaista zainteresovani za rešavanje svih problema povezanih sa zagađenjem vazduha.
Srbiji je u rešavanju problema zagađenog vazduha potrebno pre svega postojanje sistematskog pristupa države, što podrazumeva jasan i nedvosmislen put ka izlasku iz magle štetnih gasova. Da bi se to postiglo, mora da postoji podrška svih elemenata društva, od državnih organa, preko privatnog sektora, struke i samih građana
Ideje sa akcijama poput sadnje drveća, subvencijama za kupovinu hibridnih vozila i dostizanjem 27% energije iz obnovljivih izvora, na kraju su ostale samo kao ideje i nedovršeni planovi. I tu se ogleda svaka prilika da se bar nešto uradi, ali i sva nedoslednost i možda najbolje reći nepostojanje istrajnosti kako bi se ciljevi dovršili bez presedana.
Građani su shvatili u velikoj meri šta udišu i tu je neminovno načinjen jedan veliki korak, s obzirom na to da je postojao visok stepen neinformisanosti. Međutim, nama su potrebna konkretna rešenja, u čemu građani svojim pritiskom mogu odigrati značajnu ulogu. Srbiji je u rešavanju problema zagađenog vazduha potrebno pre svega postojanje sistematskog pristupa države, što podrazumeva jasan i nedvosmislen put ka izlasku iz magle štetnih gasova. Da bi se to postiglo, mora da postoji podrška svih elemenata društva, od državnih organa, preko privatnog sektora, struke i samih građana. Ali povrh svega, tu je neophodno da postoji saradnja i uzajamno poštovanje.
Zato bi konkretna i ubrzana okrenutost dobijanju energije iz obnovljivih izvora, ali i ulaganja i subvencije u stvaranje energetski efikasnih domaćinstava, doprineli daleko više u postizanju rešenja. Srbija ima velike potencijale i mogućnosti putem kojih može da stvori uslove da kvalitet vazduha bude daleko bolji. Samo je neophodno da napokon počnemo u potpunosti da ih primenjujemo.
Tagovi
