Snježana Banović, profesorka na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu, teatrološkinja, režiserka, ličnost je na koju sam nailazio u svakoj od proteklih decenija ako taj „brojčanik“ događaja lociramo od osamdesetih. Nedavno je objavila knjigu „Kronika sretnih trenutaka“ u kojoj se bavi ljudima, događajima, mestima iz njenog odrastanja osamdesetih godina.
Osamdesete su centralna tema knjige i sve u tim osamdesetim i oko njih deluje još idiličnije kada se pogleda u rikverc. Osvajala se sloboda u muzici, omladinskoj štampi… Da li ste i vi bili anestezirani i mislili da je realnost ona koja je u „Blatu“, „Kavkazu“, „Zvečki“… i da niste slutili da je moguća baraka HDZ-a, i kraj svega, i da oni smešni frikovi kao profesor u „Blatu“ (kultni kafić) postanu važne figure?
Mi smo mislili da su „profesor“ koga spominjete iz moje knjige, bili likovi koje smo ismevali i koji su nam delovali kao da su izašli iz priča Danila Harmsa. Taj profesor je spoj više osoba i to su likovi koji su sa svojih margina iz osamdesetih godina stigli na vrh devedesetih. Nas sa šankova i oko šankova tih naših kafića na Duvanskom putu nije zanimala politika. Mislili smo biće sve u tonu novog talasa koji je zapljusnuo zemlju, da je to početak i da će nas odvesti pa ćemo biti kao u Londonu jednog dana, a na politiku i političare smo gledali kao na starce koji će otići. A kada smo ugledali Miloševićevo lice, onda je krenula malo frka pa smo videli i da nema simpatičnih lica na horizontu. Mnogi analitičari pišu tekstove i kažu da su videli šta će biti. Ma ko je video, mi nismo.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 2. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
