Zakonom o sprečavanju špijunaže iz ratne 1917. pokrenut je mehanizam odmazde: Esej Uroša Đurića o Asanžu

Ukoliko ste iole pratili progon i maltretiranje koje se odvijalo poslednjih 14 godina, bilo je od početka očigledno da Asanž nije zatražio azil u ambasadi Ekvadora u Londonu zbog tužbe u Švedskoj. Ni Švedska niti Britanija nisu htele da mu daju garancije da ga neće izručiti Americi. Sve je bilo do degutantnosti providno jer u to vreme i još dugo posle toga nikakva optužnica protiv njega nije ni postojala iako je bilo očito da tamošnje ministarstvo pravde već godinama danonoćno prikuplja dokaze protiv tvorca Vikiliksa. U Beloj kući su se dosetili nekog zakona o sprečavanju špijunaže iz ratne 1917. i mehanizam za odmazdu je pokrenut. A onda im se dogodio Snouden, insajder CIA, koji je sve oduvao kad je novinarima „Vašington posta“ i „Gardijana“ predao dokaze o tome kako Amerika sprovodi hakerske napade i nadziranja širom sveta, pa preko Hongkonga zapalio u Moskvu. Toga više nema ni na filmu.

I eto prođoše silne godine a svet je isto usrano mesto ko što je i bio. U međuvremenu su ubili Gadafija i napravili haos vodeći proxy ratove po svetu od Sirije do Ukrajine. Ruski sportisti su na tapetu kao i obično jer nema većeg zla od njihovih nastupa na međunarodnim takmičenjima i više se niko i ne uzbuđuje zbog toga. Baćuške su se u istom periodu otarasile prvo Njemcova, pa Navaljnog, kao i uvek brutalno i ništa manje perfidno. Ono što je primetno jeste da u današnjem svetu naoko nema nikakve ideologije, a protesti, koliko god bili dugotrajni i masovni, uglavnom su uzaludni.