Alaska Highway 97.
Bračni par srednjih godina vozi se ćutke, kada pored puta vidi parkiran kamper pored kojeg stoje mladić i devojka. On čačka nešto ispod otvorene haube Ševroletovog kombija iz 1986. godine i „sa razumevanjem“ rešava problem. Tako je makar izgledalo suprugu Sandre Broton, koji je inače mehaničar. „Biće sve okej sa njima“, možda je i promrmljao gospodin Broton.
Sutradan, 15. jula, na televizoru u uglu benzinske pumpe, dok je kupovao slane zanimacije za put, on je video da ipak ništa nije okej. Ne sa kombijem, već sa onim zaljubljenim parom. Njihova tela pronađena su u jarku, nedaleko od kombija.
Razbijen prozor, nestali delovi odeće, „užasne okolnosti“.
Jedan stariji čovek, čudnog prezimena, skrhan bolom govori o tome da će njegov sin Brajer uskoro biti mrtav. Prošlo je tačno deset dana od kada je na putu Alaska Highway 97 poslednji put viđen zaljubljeni par pored svog pokvarenog kampera. U međuvremenu, utvrđeno je da su Čajna Dizi i Lukas Fauler ubijeni, njihova tela su identifikovana, a policija je pokrenula istragu.
Istraga je kanadske organe reda dovela do još jednog ubistva. Pronađeno je beživotno telo starijeg čoveka, pored zapaljenog kombija. U pitanju je telo profesora botanike Leonarda Dika.
Utvrđeno je da kombi pripada dvojici tinejdžera, a jedan od njih zove se Brajer i čudno se preziva.
Otac Brajera Šmegelskog medijima je objasnio da njegov sin nije u begu, već na samoubilačkom putovanju.
Kada je Brajer imao pet godina, njegovi roditelji su se razveli, a on je sa majkom došao u mesto u kom je upoznao Kema Meklioda. Postali su nerazdvojni. Nakratko se Brajer vratio kod oca, ali ga je sve vuklo nazad u Port Alberni. Drugari su sa njim prestali da se druže kada im je pokazao svoje slike u nacističkoj uniformi i sa nacističkim oklopom, a i oni najverniji su ga napustili kada je predlagao da se igraju kauboja i Indijanaca sa pravim oružjem. Ili nešto slično.
Ipak, njegov otac tvrdi da je u pitanju divan mladić, koji je uvek bio vrlo saosećajan prema onima koji trpe neko zlo. Pred polazak na putovanje za poslom sa najboljim drugom, Brajer je kupio crno odelo.
„Kupio je odelo za svoj pogreb“, tvrdi stariji Šmegelski.
Ronioci izlaze iz reke Manitoba, nezadovoljno otresajući glavama. Nisu pronašli ono po šta su poslati.
Kada je helikopter na obali reke locirao ulubljen aluminijumski čamac i poslao izveštaj o tome u bazu, odatle su odmah poslali ronioce jer im je to bila poslednja nada. Prošlo je previše vremena od kada su objavljene slike Kema Meklioda i Brajera Šmegelskog, od kada su na putevima postavljeni punktovi, od kada je oko njih zatvoren krug i otkako su pod neverovatnim okolnostima – nestali.
Tinejdžeri optuženi za trostruko ubistvo, odolevaju potrazi kanadske vojske i policije toliko dugo da su ljudi koji vode istragu priču usmerili na to da su možda i nastradali u svom begu. Davljenje više nije opcija, tela nisu pronađena. Sada se govori o džinovskim insektima koji jedu samo medvede i ljude.
Izdavači ponekad dnevno dobiju i po deset rukopisa, talentovanih pisaca, samoproglašenih talenata, bivših književnih zvezda u opadanju ili potpunih anonimusa. Čitanje svake stranice, obraćanje pažnje na svaki znak interpunkcije i prored bilo bi previše naporan, pa i uzaludan posao, a izdavači primenjuju različite trikove. Recimo, čitaju prvu, osmu i 88. stranu i na osnovu toga prave selekciju.
Prethodni fragmenti, bili bi, čini se, zanimljivi mnogim izdavačima, a kreativna ekipa Netfliksa bi dala čitav niz propalih scenarija za ovu priču.
Ubistvo, i to dvostruko, koje vodi do još jednog, foto-roboti na televiziji, upozorenja građanima, jurnjava za najsitnijim tragovima, pretvaranje čitave jedne — teritorijalno ogromne — zemlje u bojište policije i tinejdžera i čuvena rečenica „Plašimo se da bi ubistva mogla da se ponove i da je ovo samo početak“.
Ipak, u pitanju nije rukopis čoveka koji je odrastao na detektivskim romanima.
U Kanadi se dogodilo trostruko ubistvo u krugu od 290 milja, a za to su osumnjičena dvojica tinejdžera. Potraga za njima traje više od 20 dana, a male su šanse da su pronađeni i u trenucima u kojima ovaj broj Nedeljnika izlazi na kioske.
Dvojica tinejdžera su za to vreme, od početka potrage koja u policijskim spisima nosi radni naslov „Lov na čoveka“, prešla neverovatno prostranstvo i nasamarila veliki broj ljudi koji ih gone.
Teško da neko ko je, veruje se, počinio više ubistava može da bude nečiji junak, ali se čini da su ovim bekstvom Kem Mekliod i Brajer Šmegelski postali glavni glumci svog sopstvenog filma.
Bio je 12. jul kada su najbolji drugovi krenuli iz svog Port Albernija ka Jukonu. Iz Jukona ih je, prema policijskim mapama, put vodio do Lijard River Hot Springsa u Britanskoj Kolumbiji, gde su i pronađena tela Dizijeve i Faulera. Odatle do Ledenog jezera u Alberti. Sledeća stanica bilo je susedno jezero Medou i na kraju Manitoba.
Više od 3.500 kilometara, pre nego što im je trag potpuno nestao, pre nego što su zapalili ukradenu „tojotu“, a tim koji vodi potragu na svaki pokušaj dobijao je odgovor: hladno.
Da stvar po kanadske policijske snage bude gora, ispostavilo se da su njihovi službenici kod Manitobe razgovarali sa osumnjičenima. Dvojica momaka su lokalnim policajcima izgledali pripito, pa je urađena rutinska kontrola i kada je utvrđeno da ne poseduju alkohol, pušteni su da nastave kuda su krenuli.
A kuda su krenuli, još uvek nije utvrđeno. Njihovi tragovi završavaju se upravo tu, kod reke Manitoba, oko koje je napravljen „čelični krug“ u kojem se vrše intenzivna pretraživanja terena.
Ljudi se, kako to obično biva, javljaju da prijave kako su baš oni videli Meklioda i Šmegelskog, kako su baš njih najtraženiji begunci u Severnoj Americi pitali koliko ima sati, pošto je rukola danas na pijaci i kako je prošao britanski Komjuniti šild.
Čitava priča dobila je groteskne obrise, a još uvek, nekoliko nedelja kasnije, nije utvrđeno šta se zapravo dogodilo.
Osim onih koji po svaku cenu, pomalo nekrofilično, boluju da budu u centru pažnje, istragu ometaju i teorije zavere koje se pojavljuju u javnosti. Neki kažu da je policija svesno krivicu svalila na dvojicu tinejdžera, drugi pričaju o tome da je nemoguće da dvojica momaka tako nasamare i kanadsku policiju, i vojsku, i FBI, i porodice nastradalih, i sve dobronamerne pomagače. Pišu čak i da je policija eliminisala Meklioda i Šmegelskog i da beskonačnom potragom pokušavaju da fingiraju takav postupak.
I da je serija, bilo bi mnogo. I previše.
Nastradali su ljudi i to nije fikcija. Zaljubljeni par i profesor botanike. Više ne postoji zanimljiv ili makar bizaran „klifhenger“ za narednu „epizodu“.
Zaplet je toliko veliki da ni onima sa najjačim želucem više nije zabavno, a vrhunac čitave priče previše je odložen. Do sada biste prekinuli sa gledanjem serije ili biste samo premotali na kraj da vidite šta se zapravo dogodilo.
Porodice nastradalih tako nešto ne mogu da urade, a i kada bi mogli, premotali bi film na početak i učinili bi da se onaj Ševroletov kombi iz 1986. godine nikada nije pokvario.
Tagovi
