Osoba A: „Oni koji su odlučili da u Beogradu izađu na izbore koji zapravo i nisu izbori – nemaju nikakve šanse za pobedu. Vlast i dalje dovlači birače u Beograd, opozicija neće dobiti kontrolu nad biračkim spiskom, i deo koalicije koji izlazi na te Vučićeve i Hilove izbore, ide na njih kao ovce na šišanje.“
Osoba B: „Opozicija u Beogradu ima dobre šanse, a bojkot izbora značio bi predaju glavnog grada aktuelnoj vlasti ’na tacni’. Stvarno ne razumem odluku da se ne izađe na izbore u Beogradu, a da se izađe na lokalne izbore u nekim drugim gradovima.“
Osoba C: „Na ovakve izbore se ne treba ići samo da bi se učestvovalo. To, u stvari, i nisu izbori. Mi na izbore idemo da pobedimo, kao što smo u Beogradu pobedili i 17. decembra. Ne krijem tugu i zabrinutost zbog toga što su neke kolege odlučile da ipak izađu na izbore. Ostavljam prostora da se odluka promeni – da kolege ipak razumno razmisle i da se povuku iz ove utakmice. Mi se, ipak, nećemo predomisliti.“
Kada bi nekome potpuno neupućenom u ovdašnje političke prilike – odnosno nekome ko ni na koji način ne može doći do zaključka da je „osoba A“ Miloš Jovanović, „osoba B“ Miroslav Aleksić, a „osoba C“ Marinika Tepić – trebalo objasniti u kom se stanju srpska opozicija nalazi, dovoljno bi bilo, uz letimično upućivanje u kontekst, pokazati mu navedene rečenice. Sve te rečenice izgovorile su osobe koje se nalaze u uskom krugu najrelevantnijih domaćih opozicionih političara, i to neposredno uoči održavanja junskih beogradskih izbora.
Iako je opozicija u decembru 2023. godine bila nadomak pobede (u Beogradu), i iako je delovalo da bi u junu, uz dodatno sabijanje redova, nešto bolju organizaciju i pojačanu kampanju, mogla da privuče još glasača i makar u Beogradu skine Srpsku naprednu stranku s vlasti, desilo se potpuno suprotno. Široka građanska koalicija „Srbija protiv nasilja“ se potpuno raspala.
A kako su opozicione stranke nakon izgubljenih junskih izbora potpuno utihnule i znatno skratile radijus svog delovanja, ponovo deluje kao da „opozicije zapravo i nema“. Naravno, to je samo utisak, ali je činjenica da opozicija nema infrastrukturu koja bi i u ovim „mirnijim“ periodima garantovala neophodnu aktivnost koja bi zagrevala opozicioni motor. Da li bi nešto bilo drugačije da postoji jedna stožerna opoziciona partija, ona koja bi samostalno ili kroz koaliciju sa manjim strankama koliko-toliko mogla da udari kontratežu SNS-u?
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. SEPTEMBAR, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 662
Tagovi
