Zamislite finale sa Amerikancima, poslednji napad za Srbiju. Postoji li iko ko ne bi nacrtao akciju baš za selektora? Priča o Saletu Đorđeviću, uvek iz inata

Zaustavljanje u mestu posle punog trka. Skok u vis i rotacija čitavog tela oko sopstvene ose, oko koje se okreće na stotine iskolačenih očiju. Pravilan izbačaj. Kraj.

Kada je Svetislav Pešić u lovačkom domu na Staroj planini okupljao najtalentovaniju decu Jugoslavije, a ispostaviće se kasnije i najtalentovaniju evropsku generaciju u istoriji, on je imao plan. Profesor Karalejić, doktori, karantin, priroda, sve je bilo usmereno na to da se stvori kvalitetan tim. A tima nema bez kapitena. I već je tada Kari, sada već dokazani nosilac epolete najvećeg lisca evropske košarke, pokazao da ume da napravi pravi izbor u pravom trenutku.

Kapiten tima koji će putovati u Bormio bio je Aleksandar Đorđević. Sin starog beogradskog trenera, pravog košarkaškog zanatlije i prgavi mangup sa beogradskog asfalta.

Na poluvremenu finalne utakmice Svetskog prvenstva u Bormiju protiv Sjedinjenih Američkih Država, Đorđević je ljutit vikao na saigrače, pokušavao da ih pokrene, da spreči da višegodišnji rad padne u senku jednog lošeg nastupa.

I možda to nije bilo presudno, ali je Jugoslavija na kraju pobedila SAD i postala prvak sveta.

U seniorskoj konkurenciji, on je to ponovio 1998. godine, ali je u međuvremenu uradio sve ono po čemu ga prepoznaju svi, u bermudskom trouglu Badalona – Zagreb – Viljnus. I zbog čega je u svojoj zemlji voljen do obožavanja.

Prvo je bilo ono finale Kupa evropskih šampiona. I onih nekoliko trenutaka u kojima je komentator zaćutao. Đorđević dobija loptu sa čeone linije, zaleće se ka košu… „Tri poena, vreme je isteklo, vreme je isteklo“, uzvikivao je komentator nakon Đorđevićevog pogotka.

Partizan je postao šampion Evrope i tako je Jugoslavija dve godine zaredom, uprkos svim društvenim nedaćama imala razlog da se raduje.

Posle su došle sankcije i socijalni problemi bili su samo veći. I ponovo je košarka pružila utehu. Prvi put posle sankcija, Jugoslavija je nastupala na nekom velikom takmičenju i došla je do finala. Uprkos upaljačima sa tribina, uprkos pritisku, iz inata. U finalu tog Evropskog prvenstva na drugoj strani je bila najjača Litvanija u istoriji, a te večeri je baltičkoj reprezentaciji na ruku išlo to što je Marčuljonis ubacio 32 poena. Nije im baš na ruku išlo to što je Đorđević ubacio 41.

U onom legendarnom belom dresu sa „Soko štark“ reklamom, igrač sa brojem 10 je ubacio 9 trojki i imao samo šest promašaja od ukupno 27 šuteva iz igre i sa penala, tog dana.

Na kraju je došlo ono što sa možda i najviše prepričava iako je rezultatski bilo najmanje značajno. Barem kada su u pitanju sportska postignuća. U duelu Jugoslavije i Hrvatske na Evropskom prvenstvu u Španiji, baš u Badaloni, gradu iz kog je Huventud došao na finale KEŠ-a da ga Đorđević unesreći, ponovo je viđen trk ka protivničkom košu u poslednjim sekundama. I ponovo je komentator bio egzaltiran. Jedino Đorđević više nije imao kosu.

Premotajte film mnogo godina unapred.

Više se za pripreme ne koriste zabačeni lovački domovi i stepenica na igmanskoj ski-skakaonici, ali je kao i Kari nekada, Đorđević nekoliko godina uložio sebe u dobro isplaniran rad sa jednom od najboljih generaciji naše košarke.

Zamislite sada poluvreme i zaostatak „Orlova“ za, recimo, Sjedinjenim Američkim Državama. Zamislite kako Đorđević ljutito viče na svoje igrače u želji da ih trgne i motiviše. Isti onaj dečak iz Bormija. Zamislite kako uspevaju da se vrate i kako im je za poslednji napad ostalo samo nekoliko sekundi. Postoji li iko ko ne bi nacrtao akciju baš za selektora? Ovoga puta, on će, taj nosilac epolete za ekskluzivnog vlasnika Fortune, nacrtati za nekog drugog dobro poznatu akciju.

Trk ka košu, zaustavljanje u mestu, rotacija oko svoje ose, oko koje će se okretati i Đorđevićeve iskolačene oči. Pravilan izbačaj i kraj.