Goran Milašinović nije samo pisac. Ako se uopšte može biti samo pisac. Goran Milašinović nije ni samo lekar. Ako se može biti samo lekar. Razgovor sa jednim od naših najpriznatijih kardiologa – sa nekoliko romana u užem izboru za NIN-ovu nagradu – ovog puta nas vraća u 1958. godinu, u Institut Vinča i nedovoljno istražen slučaj nuklearnog akcidenta u kom je petoro mladih naučnika ozračeno.
Napisao je dva romana o ovom slučaju (“Rascepi” i “Slučaj Vinča”), fikciju koja je otkrila, ili nam je bar pomogla da otkrijemo istinu o ovom događaju koji je decenijama bio sakriven u nekim prašnjavim fiokama. Kako je nedavno Dragan Bjelogrlić počeo snimanje filma po romanu “Slučaj Vinča”, priča o nuklearnom akcidentu će dobiti viši nivo poznatosti. Prve klape na snimanju filma povod su za razgovor sa doktorom i piscem Goranom Milašinovićem, koji za Nedeljnik govori o tome kako je otkrio ovu priču, šta su istine a šta mitovi o jugoslovenskom nuklearnom programu (neizostavno i o “jugoslovenskoj atomskoj bombi”), ali i kako lekar postaje pisac, o domaćoj književnosti, odrastanju u Jugoslaviji, budućnosti medicine…
Da li se sećate prvog susreta sa Žikom?
Kako da ne, a pamtim i poslednji. Mi smo se upoznali slučajno, radio sam na Internoj B klinici, a on je dobio aritmiju i otišao je u Urgentni centar odakle su ga uputili kod nas na holter. To je bilo baš onda kada je dobio NIN-ovu nagradu za „Lapot“. Zamislite sad, čitate „Lapot“ i praktično sutradan vam dolazi na vrata pisac koji kaže: „Ja sam Živojin Pavlović, treba mi holter.“ Tako smo se upoznali. On mi je u zahvalnost poklonio knjigu „Azbuka“, a ja sam mu na to poklonio svoju knjigu pesama.
„Znao sam“, kaže Žika, „znao sam da čuči neki pesnik iza vas.“ Ali mi se nismo povezali na književnosti. Bili smo drugari, pričali o politici, svakodnevnom životu, o provodima i gradovima, zajedno jeli, pili, porodično se družili. Naše druženje, sve sem „Voltinog luka“ je bilo drugarstvo koje nije skoro nikakve veze imalo sa književnošću. Cenio sam ga kao pisca, a voleo sam ga kao čoveka.
On je i umro pred mojim očima. Imao je operaciju i posle toga je pao u komu. Bio je mesec dana u komi. Taj period je provodio na klinci na kojoj sam ja radio. Ćerka mu je dolazila i čitala mu. Imao je samo 65 godina.
Moja velika sreća je bila što sam prozno pisanje počeo sa tim esejima, što je Žika Pavlović imao volje da se dopisuje sa jednim početnikom, to niko ne bi. Ja mu nisam trebao kao lekar, on nije imao ozbiljne bolesti srca.
Ceo intervju je objavljen u novom Nedeljniku, koji je na svakom kiosku od četvrtka, 2. juna
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
