„Žao mi je omladine. Često kažem: ‘Bože, deco, šta da vam radim kada se niste ranije rodili’…“: Tako je govorila Neda Arnerić o svom životu, od kulture do politike…

Slavna glumica Neda Arnerić preminula je u 67. godini, prenose mediji.

Neda Arnerić rođena je 15. jula 1953. godine u Knjaževcu. Završila je Devetu gimnaziju i već sa 16 godina upisala se na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Već 1966. je debitovala u filmu “San”, sa samo 13 godina.

Njen šarm tih godina je naveo televiziju da snimi šou “Mala Neda” i privukao strane producente. Tako je Arnerićeva igrala veće uloge u filmovima “Hamsin” (1970), “Malo, Mnogo, Strastveno” (1971), “Pakost” (1971) i “Shaft u Africi” (1973)…

Tamo negde krajem devedesetih, nekoliko godina od raspada Jugoslavije i kada je počelo mikrootopljavanje na prostorima bivše SFRJ, rađene su razne ankete na asfaltu i trotoarima eksdomovine. Među njima je bilo i pitanje o najvećim asocijacijama na bivšu zemlju, a najčešće su se pominjali „Politikin zabavnik“, „kokta“, „eurokrem“ i… Neda Arnerić. Tada je i potvrđeno da je beogradska glumica najveći zajednički sadržalac sećanja i asocijacija bivših Jugoslovena na bivšu zemlju.

Neda Arnerić, čudo od deteta i Širli Templ samoupravnog socijalizma, urezala se u memoriju brojnim filmskim ulogama, od one prve u „Snu“, preko „Ko to tamo peva“, „Užičke republike“, „Varljivog leta“, pa sve do rola u novijoj produkciji. I nije samo izazivala aritmiju Balkanaca, već je to uspela i u inostranstvu, ulogom u čuvenom američkom detektivskom blokbasteru „Šaft“, kada su je fanovi proglasili za najlepšu heroinu u avanturama afroameričkog detektiva.

Pročitajte veliki intervju koji je pre nekoliko godina dala Nedeljniku i kako je sa Branko Rosićem otvoreno govorila o sebi, svojoj karijeri, kulturi, politici, Srbiji… Pročitajte po čemu ćemo pamtiti i zašto će nam nedostajati Neda Arnerić.

Dok sam dolazio do vas, video sam da je marka lifta „šindler“. To me je asociralo na film „Šindlerova lista“… Da li možda imate jevrejske korene?

Nažalost nemam, ali volela bih da imam. Čak smo istraživali nešto i postoji mogućnost da je prabaka po maminoj liniji Jevrejka. Zvala se Gabrijela Sam i sećam se da sam saznavši to rekla: „Jes, ipak imam malo jevrejske krvi.“ Poštujem taj narod.

Večeras imate predstavu. Da li osam sati pre izlaska na stejdž BDP-a i dalje imate strast ili vas mrzi da večeras igrate tekst po ko zna koji put?

Ima strasti. Igram u dve predstave i jedna se igra pet, a druga sedam godina. To je deo mog života i ne znam šta ću da radim kada „uginu“ te dve predstave. Uvek mi je srećan i svečan dan kada imam predstavu. Ne odrađujem, još nisam izgubila radost igranja i svaki put tumačim tekst na neki nov način koji samo ja znam. Milimetarska promena u liku da mi ne bi dosadilo jer ga toliko dugo igram.

Imate li rituale? Kada ćete večeras krenuti u pozorište?

Nemam rituale. Normalno krenem sat ranije da popričam sa kolegama. Posle toliko godina bavljenja ovim poslom izgubila sam rituale. Inače, imala sam ih. Sećam se vrlo dobro svoje prve uloge u pozorištu, kada nisam ustajala iz kreveta ceo dan i niko nije smeo da me potraži. Zabranjena je bila komunikacija sa spoljnim svetom. Imala sam toliku tremu da se ne sećam ničega odte večeri. Kao mlada sam imala užasnu tremu u pozorištu. Vremenom se trema izgubila i stekla sam ipak neko samopouzdanje. Imam ga u malom prstu, a već je i bilo vreme.

Gledao sam vas sinoć na Jutjubu u američkom detektivskom filmu „Šaft“. Pravili ste društvo jednom od najpoznatijih filmskih detektiva.

I ja ga ponekad pogledam i sa nostalgijom se setim tog perioda svog života. Pomislim: „Kako si ti stigla u celu tu priču?“ Trgnem se nad sopstvenim životom. Pitam se kako sam dobijala tolike uloge, da li sam bila pod srećnom zvezdom ili pod nesrećnom zvezdom u momentima… Bilo je mnogo i razočaranja i pauza u karijeri i odustajanja. Razmišljanja da to dobro ne radim i da nisam dobar glumac. Sve sam prošla kroz tih 45 godina rada.

Ali ste na forumu proglašeni i za najlepšu glumicu koja se pojavila u ovoj storiji o čuvenom američkom detektivu.

Bila sam u inostranstvu i imala sam svoje agente za Francusku, Nemačku, Italiju… I baš u Italiji je rađena audicija za tu ulogu u „Šaftu“ i agent me je poslao na nju. Izabrali su mene. Nisam se baš mnogo „raspadala“ od želje za inostranim uspehom i valjda se to zato i dešavalo. Znate, kad se nešto grčevito želi i kad si strašno ambiciozan, to je onda veoma opasno jer kad se izmakne, čovek neminovno potone. A ja sam to doživljavala kao trku bicikala. U to vreme sam vozila bicikl po Novom Beogradu i bila klinka koja se zaljubljuje u neke muzičare i u isto vreme glumi u „Šaftu u Africi“.

Da li imate muziku iz „Šafta“ na ploči, kaseti, CD-u?

Imala sam ploču sa muzikom iz prvog „Šafta“. Ajzak Hejs. Slušala sam ga tada. Ali u jednom nastupu ludila sam sve ploče poklonila i sad mi je žao zbog toga.

Ako se pojavite u „Šaftu“, da li su vam otvorena sva vrata? Zašto ste zapravo prekinuli inostranu karijeru i vratili se u Jugoslaviju, u Beograd?

„Šaft“ mi je bio sedmi ili osmi film u inostranstvu i nalazila sam se pred pitanjem da li ću nastaviti svoj život u Beogradu. Tada sam se zaljubila i udala. Mogla sam da sedim na dve stolice, ali sam osećala da mi se jedna od njih izmiče, a ta stolica je bila inostrana karijera. Agenti su tražili da sam stalno „na izvol’te“. Meni je sve to bilo komplikovano, a nisam mnogo ni verovala da ću napraviti veliku karijeru u inostranstvu jer sam videla da su oko mene isto tako mlade, lepe i talentovane glumice ali, za razliku od mene, i užasno ambiciozne. Shvatila sam da nemam tu ambiciju i da ne mogu da žrtvujem privatni život i presekla sam. Rekla sam: „Ostajem u Beogradu“. I udala sam se. Nema ružnih iskustava iz međunarodne karijere. Nije stiglo da mi se desi ništa ružno, a desilo bi mi se, osećam.

Pobegli ste na vreme.

Da. Pobegla sam na vreme, u momentu kada sam osetila da je to ozbiljan zalogaj za mene i da nisam baš neko ko je spreman da se odrekne mnogih stvari, a pre svega čokolade. Bila sam malo buckasta i znam da su svi reditelji tražili da oslabim. Obećam da ću oslabiti do sledeće audicije ili filma, ali pojavim se još bucmastija. Ili potpišem ugovor za film u Engleskoj „Divna plava kosa“. Film se snima u septembru, a ja se tokom leta ošišam na dva santimetra i potpuno zaboravim na obaveze prema ozbiljnoj producentskoj kući. Kada sam se pojavila na snimanju, čovek je hteo da me ubije. Reditelj je spremio periku, prepravio scenario da kao može i sa kratkom kosom.

Koji su bili glumci i režiseri u inostranoj karijeri?

U Francuskoj sam igrala sa tada velikom zvezdom Morisom Roneom. U Italiji sam glumila sa Đankarlom Đaninijem, koji je napravio svetsku karijeru, kao i sa Vitorijom Gasmanom. To su bili počeci. To je vreme Brižit Bardo i Alena Delona.

Ponekad mi se učini da ste bili nonšalantni u karijeri. Kao da vam se sve moglo i po principu „ako bude nešto okej, a ako ne, onda je opet okej“.

Pa tako je i bilo. Valjda smo svi bili spokojniji. Mladi ljudi, a pogotovo mi zreliji, načeti smo opštom nesrećom u koju je upao naš Balkan. Nesrećom u kojoj ljudi često nemaju šta da jedu. Toga nije bilo u vreme moje mladosti. Bili smo nonšalantni i opušteni. Ko zna kako bih se danas ponašala. Da mi je danas 20 ili 18 godina, pa mi se ukaže prilika da odem u Australiju ili na Novi Zeland, mislim da bih išla i da bih sve ambicije iskopala u sebi da ostanem tamo i uspem. I sigurno bih oslabila i pustila kosu zbog uloge.

Ali spokojan život vam je dozvolio da jedete čokoladu i da se šišate uprkos naredbi producenata.

Imali smo luksuz da biramo da li ćemo ovako ili onako. Da li ćemo u svet ili kod kuće. Hoćemo li minić ili ćemo šorts. Hoćemo li na premijeru na Dubrovačke letnje igre ili u Trst da kupimo cipele. I jedrili smo i skijali smo. Putovali smo i imali smo. Nismo razmišljali o finansijama kao o problemu. Strašno se promenio način života, a nije prošlo baš mnogo vremena.

Danas živimo stihijski. Žao mi je omladine. Često kažem: „Bože, deco, šta da vam radim kada se niste ranije rodili.“ Kažete da su mi mnoge stvari u karijeri padale s neba. Danas imate veliku ambiciju među mladim glumcima. Oni se žderu jer nema dovoljno posla. Malo je pozorišta, uloga i sve je tanje i slabije. Filmovi se snimaju na o-ruk. Snimiti film u ovoj zemlji je čudo i zapanjim kako je neko uspeo da sakupi novac i snimi dobar film. To su poduhvati koji nisu bili 60-ih i 70-ih godina. Tada se snimalo 35 filmova godišnje. Lepa brojka. A sad pet ili šest. Sad je štap i kanap i to se vidi. U moje vreme, ljudi su se spremali za film po pet godina. Tri godine se pisao scenario, a dve godine produkcija priprema film. Drago mi je što sam zakačila 60-e, 70-e, 80-e.

Kada ste upisivali istoriju umetnosti, izjavili ste da vam je potrebna diploma za crne dane. Da li ste imali egzistencijalne krize?

Kako da nisam. Imala sam. Ostanem bez ijednog filma, televizijske uloge… Bila sam slobodni umetnik. Bila je frka kada mi ostanu samo dve predstave da igram. Ali izvukla sam se i preživela. Sve to nije bilo ozbiljno kao danas. Znala sam da neću umreti od gladi jer ima da se pozajmi. Tu su tata, mama, baka. Ako nemaju oni, imaju prijatelji. Danas niko nema i svuda je frka i ako vam se nešto desi, gde da tražite pomoć. I država je o nama brinula, pa smo dobijali i stanove. Ja sam u dvadeset i drugoj godini imala svoj stan, koji sam dobila od države. To su stvari koje se danas ne događaju ni na planeti.

Mladost vam je obeležio Rovinj, u kome se iskradate noću i slušate rokenrol bendove „Siluete“, „Crvene koralje“… A da li vam je tinejdžerski period prolazio uz „Stonse“, koji su završili trijumfalnu turneju?

Bila sam fan „Bitlsa“. To mi je bila prva ploča i najveća uzbuđenja dešavala su se u to vreme. Kupila sam prvu ploču, tergal suknju i mornarski džemper. Muzika nije mogla da se preskoči ako ste letovali u Rovinju.

A da li ste duvali u Rovinju?

Pa naravno. Rovinj je bio glavni za sve. Bio je odskočna daska za sazrevanje. Prva cigareta, prva duvka, prvi poljubac, prvi dečko, prvo veliko svađanje sa roditeljima zbog dužeg ostanka napolju od propisanog.

Voleli ste muzičare.

Svaki mesec sam menjala muzičare u koje sam se zaljubljivala. Prvo je u mom životu bio Zoran iz „Crnih bisera“, pa Đani iz „Zlatnih dečaka“, pa Viktor iz „Robota“, pa Dražen iz „Crvenih koralja“. Svih sam se setila, hahaha, bravo, Nedo.

To nisu bile veze?

Ne, samo zaljubljivanja. I danas se družimo.

Da li su vam se kasnije udvarali muzičari? Bili ste u filmu o „Bijelom dugmetu“.

To su mi bile neostvarene ljubavi.

Bregović?

Sviđali su mi se i Bregović i Čolić.

A da li bi njih dvojica imali šanse da su „krenuli“ na vas?

Hahaha. Ma nisu me gledali. Posmatrali su me kao klinku.

Nemoguće da neko ne gleda Nedu Arnerić.

Mislim da me u „Bijelom dugmetu“ niko nije gledao. Sviđao mi se Goran Bregović. I Zdravko Čolić mi se sviđao, ali smo na kraju postali drugari.

Čola je je znao da vam se sviđa?

Čolić je pretpostavljao. Bila sam možda i pomalo otvorena. Ali imala sam kompleks što sam najmlađa. I dodavala sam godine. Gledali su me kao klinku i nisu me uzimali za ozbiljno. Verujem da je „Bijelo dugme“ mislilo: „Šta će nam ova klinka da nam se kači na vrat?“ A ja sam bila klinka sa ozbiljnim zanimanjem. Sa filmskom biografijom od šest i sedam filmova.

Bila je fama da su se u bivšoj Jugoslaviji u svim kasarnama JNA prodavala ogledala sa vašom slikom na poleđini. Ne možete da izbegnete činjenicu da ste bili seks-simbol.

Nisam ništa činila da to postanem. Nisam odrađivala foto-seanse sa čuvenim fotografima. Nisam se slikala u izazovnim pozama. Stalno sam se trudila da budem ozbiljnija nego što sam zaista bila. To je problem mladosti. Oni mene stavljaju u kontekst seks-simbola, a ja bih da glumim Antigonu. Imala sam kompleks od tog smeštanja u seks-simbol. Hoću i ja da budem ozbiljna glumica i da igram karakterne role. Da budem ružna na filmu, hoću da budem sa debelim obrvama i brkovima pa sam kao takva u nekim ulogama bila srećna. Kao u predstavi „Kir Janja“, koju je režirao Dejan Mijač. Igram Katicu, a Milena Dravić maćehu. Mislim kako da poružnim, jer sam nesrećno i zapostavljeno dete u „Kir Janji“. I onda su mi nacrtali brčiće i stavili crnu periku, koja me je ogrubela. Bila sam željna takvih uloga.

A ljudi su bili željni vas kao seks-simbola pa su punili bioskope da bi vas gledali u Zafranovićevom erotskom remek-delu „Praznik kurvi“.

„Praznik kurvi“ je film koji govori o erotici, o erosu koji je deo svačijeg bića i koji ponekad podivlja u avgustovskoj morskoj noći. Ostrvo, vrućina, zrikavci, upeklo sunce, ljudi koji su obamrli od fjake koja ih drži i koji se bacaju u zagrljaj nenadano. Sve je puno naboja u tom filmu.

Da li ponekad odgledate na Jutjubu delove „Praznika kurvi“?

Ne, priznajem da baš ne… „Praznik kurvi“ sam često puštala tokom rata zato što nam je bilo uskraćeno to more, Dalmacija, a film počinje tom divnom muzikom i slikom Hvara u svitanje. Tokom rata sam početak tog filma vrtela dosta često. Zbog očaja jer se sve raspalo i što su uspeli totalno da nas poremete. Kao i kad sam bila u Makedoniji. Pustili su odlomak iz filma „Delfina“ i ja sam pred punom dvoranom grunula u plač. Nisam mogla da se zaustavim jer je ta zemlja već bila uništena. Bila sam veliki Jugosloven i mnogo sam patila. Htela sam da dignem ruke od svega, da otputujem na Novi Zeland.

Da li ste stvarno hteli da odete?

Da, da.

A zašto niste otišli?

Posao, muž, roditelji, prijatelji… Komplikovano je bilo. Kako da sve napustim. Ali i oni koji su otišli iz zemlje su otpatili. Sećam se kada sam tokom bombardovanja 1999. snimala film u Crnoj Gori. Bilo mi je teže nego da sam sedela u Beogradu. Osluškivala sam, zvala telefonom, gledala u nebo kako preleću avioni. Bože, kad pomislim šta smo sve prošli.

Kada kažete da je za vas Đinđićev poziv bio ravan pozivu Ingemara Bergmana u film, da li je i to uveličavanje mita o Đinđiću nastao posle njegove smrti ili…

Ne, ne… Đinđić je stvarno jedan od odabranih. Mislim da postoji neka inteligencija koja upravlja celim kosmosom. I neki ljudi su izabrani da tu kosmičku inteligenciju sprovedu na ovoj planeti. Jedan od tih izabranih bio je i Zoran Đinđić. Bio je nesvakidašnje inteligentan, brz, neobičan, sposoban, lukav, nadaren za politiku, jezike, prijatelje, društvo, porodicu.

A tračevi da je bio dobar političar, ali loš čovek…

Ne, ne, taman posla. Odlično sam ga poznavala i to su bili lepi periodi mog života jer je postojala nada. Uvek je nada ono što nas drži i kada je izgubimo onda je kraj. Tada smo verovali da će sve rešiti ako ode Milošević. Bili smo naivni. I dalje sam član DS-a i volela bih da me zainteresuje sudbina te stranke. Često pomislim da ako svi dignemo ruke i ponašamo se kao što se ja sada ponašam, a to je da me baš briga za politiku, da to ne može na dobro da izađe. Fale tu neki ljudi, fali nam sveža krv u politici.

Da li je trebalo da dođe Dragan Đilas i ode Boris Tadić?

Mislim da se Tadić istrošio i da je trebalo da dođe do neke promene. Potpuno sam se udaljila od politike kada sam shvatila da će Boris Tadić da se kandiduje za predsednika ranije nego što mu je vreme i osećala sam da on nema šanse da pobedi. Molila sam boga da shvati da nije vreme i za presedničke izbore jer sam osećala da će izgubiti. Onda je on nekom svojom nepažnjom ili lošim savetima koje je dobio doveo do toga da se mi danas osećamo nekako pogubljeno.

Da li je Boris Tadić odgovoran za sve to?

Pa na neki način i jeste odgovoran za to što smo sad tu gde jesmo. Što nas ništa ne zanima. Pa zato su ubili Đinđića. Sad se zna zašto su ubili Đinđića. Nama uvek nedostaje jedan čovek. Samo jedan čovek. Mi smo narod koji može da funkcioniše samo kada ima vođu. Tako su vaspitavane generacije i generacije. Srbima treba neki gazda.

Da li je Tadić tim kompromisima, malo ovog pa malo onog, napravio neki ćušpajz koji je doveo do apatije i poraza?

Ćušpajz se napravio i ostao je na kraju ćušpajz. Nikada se neću odreći DS-a jer sam uz njega provela najlepše godine, a to su protesti od 1996. do 2000. Tada sam mislila da ćemo zavladati i da smo mi svet. I u celoj Srbiji smo osećali da smo jaki i da radimo nešto vrlo važno i pozitivno za život naše dece i omladine. Nisam hodala zemljom već malo iznad, i kao Isus koji je prepešačio more, i ja sam prepešačila Srbiju nadajući se da donosim dobro. Ali ubili su Zorana i nama fali jedan čovek u koga verujemo i koji mora da bude strašno jak.

Da li ste se posle epizode „Bodrum“ osećali kao da su vas „uprljali“ ili žrtvovali? Da ste dali svoje ime i godine, a onda su vas iskoristili.

Ne, ne, apsolutno ne osećam da sam žrtva. Bila sam samo mali povod za nešto što bi se desilo i da nisam postojala. Ja sam tako časno izašla iz cele te priče, a uprljali su se neki drugi ljudi. To sam već i zaboravila i nije važan deo mog života. Važniji mi je građanski protest. To je bila jedna greška koja se događa svakome.

Ne smatrate da su vas iskoristili.

Nisu iskoristili mene, iskoristili su nas jednaest, ako ćemo pravo. Prema tome, pogrešili su. Morala bih da budem u problemu da bi me neko iskoristio. Bilo mi je muka da ćutim dok se to samo ne sredi. Pa apsolutno svi znaju od prvog momenta da je na početku sednice pročitano da je odustna Neda Arnerić. Otišla sam na letovanje mirne duše. Oni su se upetljali.

Da li je Boris Tadić trebalo da vas zaštiti?

Da me zaštiti? Pa ne znam, mislim da sam ja spasla Borisa Tadića. Dobro, možda ga nisam baš spasla, ali sigurno je dobio makar mali poen jer je razotkrio bodrumsku aferu i priznao da su pogrešile moje kolege iz stranke. Čuvala ga je istina o „Bodrumu“… „Eto, grešni smo, šta da radimo, priznajemo.“ Njemu je to baš dobro došlo kao poen za pobedu kao predsednik Srbije.

Nerviralo vas je sve to?

Verovatno jeste, ali shvatila sam da svaki živ čovek greši, pa su tako i moje kolege pogrešile.

Da li ste se posle sreli sa Tadićem?

Naravno i uvek mu šapnem nešto na uvo. Kao „Boki, moramo više da radimo. Boki, ne ide nam dobro.“

A on?

Potapše me po ramenu: „Ne brini, ne brini, biće sve u redu.“ On je dosta radio. Sećam se da sam nekom njemu bliskom rekla: „Šta će biti ako Boris ne pobedi?“ Odgovor je bio: „Ne sekiraj se, pobedićemo.“ Bila je neka čajanka. Boris je voleo da se sretne sa ljudima iz kulture. Sećam se da smo bili na čaju i svako je imao potrebu nešto da mu kaže, a on je imao potrebu da objasni da mu je teško i da je u dilemi da li da se kandiduje pre vremena. Znam da je većina nas govorila: „Ne, ne, Borise, ne izlazi.“ Ali ne vredi, gurnuli su ga ljudi iz stranke. I ako imam nešto da zamerim, onda ću pre da zamerim njegovoj okolini nego njemu. Ali ja sam toliko naivna i nisam dobra za politiku. Naivna sam i za druge stvari. Ali ponosna sam na to što sam naivna.

Da li ste na društvenim mrežama?

Ne, ne.

Znači, vaš Tviter profil je lažan.

Ne znam ni da li postoji.

Juče sam gledao i na njemu piše da je Stanija najlepša Srpkinja.

Molim?

Časna reč… Vaše slike i vi, kao, komentarišete Staniju.

Ne, sigurno ne. Kompjuter koristim samo da pošaljem mejl i na Skajpu sam ponekad da se čujem sa prijateljima i porodicom. I kad pišem, to radim olovkom, pa tek onda eventualno nešto prekucam. Pored muža i porodice, prijatelji su mi najvažniji u životu. Bez mojih drugarica ne bih mogla da živim opušteno. Ovako imam moju Vesnu i Zinku i srećna sam što ih imam.