U februaru 2006, Ronald Nojman, američki ambasador u Avganistanu, preneo je zvaničnicima u Vašingtonu u poverljivoj diplomatskoj depeši poruku jednog vrlo samouverenog talibanskog vođe: „Vi imate satove, ali mi imamo vreme.“
Sada su talibani, versko-vojni pokret koji je uprkos očekivanjima, planovima i nadanjima zapadnih obaveštajnih službi i čitavog Pentagona, vratili taj sat. Dvadeset godina, ili više, sve do srednjeg veka, to će se već videti u narednim danima i mesecima.
Ovako propadaju imperije, a u Avganistanu su uvek propadale. Ovako se završavaju iluzije, dobronamerne ili imperijalističke, svejedno.
U haosu na aerodromu u Kabulu, dok se nesrećnici kače za točkove aviona, očajni da pobegnu iz novog-starog Avganistana. U udarcu bičem po leđima žene koja nije pokrila kosu. U zabrani obrazovanja za devojčice koje su već kupile knjige za novu školsku godinu. U verskom programu, i samo verskom programu, na starim televizijskim kanalima. U predaji dobro obučenih i sjajno opremljenih vojnika koji ne žele da se bore za korumpiranu i nesposobnu državu, koju su im nametnuli stranci.
Talibani nisu imali rivale na bojnom polju, ali možda će se opozicija pojaviti u svakoj kući, upravo zahvaljujući napretku koji je postignut na društvenom i ekonomskom planu u poslednjih dvadesetak godina? Ili će sva ta inteligencija u povoju, svi ti ljudi koji su mogli od Avganistana da naprave pristojno mesto za život, emigrirati?
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 19. AVGUSTA. SVI ČITAOCI NA POKLON SOBIJAJU NJUJORK TAJMS NA SRPKOM JEZIKU
Digitalno izdanje i pretplata dostupni su na nstore.rs
Tagovi
