Gordon Braun, bivši britanski premijer, pozivajući Međunarodni krivični sud da optuži rusku vladu, tačno definiše invaziju druge nacije kao akt agresije, kao što je i Nirnberški tribunal definisao takvo delo kao vrhovni međunarodni zločin. Sve ovo je i više od licemerja, praktično je uvreda na račun našeg pamćenja.
Nije samo Vladimir Putin onaj kome bi trebalo da se sudi, piše novinar Gardijana. Odgovorni su i njegovi sledbenici. Među njima se nalaze i članovi ruskog, a možda i beloruskog, saveta za nacionalnu bezbednost, kao i mnogi politički i vojni lideri. Svi oni bi trebalo da odgovaraju za ovaj „očigledno ilegalan rat“, napisao je na svom sajtu.
Kondoliza Rajs, Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost, kada su je pitali da li je ruska agresija zločin, rekla je: „to je zasigurno protiv svakog principa međunarodnog reda i prava“. Braun i Rajsova su u pravu u vezi sa Rusijom. Njena vlada je invazijom na Ukrajinu počinila zločin protiv mira, u kojem su učestvovali viši zvaničnici, kako ističe Braun. Isto važi i za SAD i britansku vladu, koji su napali Irak pre tačno 20 godina. Među višim izvršiocima ove invazije bili su i Rajsova i Braun.
Jedan od Nirnberških principa na koji se Braun poziva prilikom zahteva za krivično gonjenje ruskih zvaničnika glasi da je „saučesništvo“ u agresorskom ratu „zločin po međunarodnom pravu“. Po tom principu oba zvaničnika bi mogla jasno da se kvalifikuju kao saučesnici. Rajs je bila jedna od kreatora rata, a Braun je, kao član kabineta bio strana u odluci.
Niko ne može da porekne da je invazija na Irak u skladu sa definicijom Nirnberga. Iračkoj istrazi čije je uslove postavio Braun dok je bio premijer, bilo je zabranjeno da se izjasni o legalnosti rata. Ali, zaključeno je da se Velika Britanija odlučila da se pridruži invaziji na Irak pre nego što su iscrpljene miroljubive opcije. Vojna akcija nije bila jedino i poslednje sredstvo. Drugim rečima, nisu bili ispunjeni kriterijumi povelje UN za legalno ratovanje. Bivši pravni lord, lord Stejn, došao je do istog zaključka: „Pošto nije postojala rezolucija UN kojom bi se odobrila invazija, bila je nezakonita“. Bivši lord vrhovni sudija, lord Bingam, nazvao je rat u Iraku „ozbiljnim kršenjem međunarodnog prava“. Holandska istraga otkrila je da invazija „nije u skladu sa međunarodnim pravom“.
Napadači su izbegli mirne alternative. Sadam Husein je očajnički pokušavao da pregovara, na kraju je ponudio sve što su vlade Sjedninjenih Država i Velike Britanije zahtevale, ali one nisu postupile ispravno. Kada su UN zahtevale diplomatska rešenja, američki zvaničnici već su ušli u – kako su to nazvali – „režim sprečavanja“ i sabotirale pregovore. Kada je šef Organizacije za zabranu hemijskog oružja Hoze Bustani pokrenuo pitanje rešavanja problema u vezi sa istragom oružja u Iraku, američka vlada ga je nezakonito svrgnula, a prva vlada koja je podržala njegovo otpuštanje bila je britanska vlada.
Vlada kojoj je Braun bio kancelar više puta je upozorena da bi invazija koju planira bila nezakonita. Godinu dana pre rata, tadašnji ministar spoljnih poslova Džek Stro ukazao je na to da bi rat bio legalan mora postojati oružani napad na državu ili takav napad mora biti neizbežan. Takođe, upotreba sile mora biti neophodna i druga sredstva za sprečavanje napada moraju biti nedostupna, a dela u samoodbrani moraju biti srazmerna i strogo ograničena na cilj zaustavljanja napada. Nijedan od ovih uslova nije postojao. Kancelarija za spoljne poslove, prema rečima njegovog pravnog savetnika, Elizabet Vilmšurst, dosledno je savetovala da je invazija nezakonita bez nove rezolucije UN. Ona je objasnila da „protivpravna upotreba sile u tim razmerama predstavlja krivično delo agresije”. Dopisom su iz Kabineta upozorili da je „potrebno pravno opravdanje za invaziju, a u skladu sa savetima advokata, trenutno ne postoji“.
Tadašnji državni tužilac, lord Goldsmit, upozorio je da postoje samo tri načina na koje se invazija može pravno opravdati. To su bile „samoodbrana, humanitarna intervencija ili ovlašćenje Saveta bezbednosti UN“. Prvi i drugi ne mogu biti osnovani u ovom slučaju”. Vlada nije uspela da dobije ovlašćenje Saveta bezbednosti UN. Tokom istrage u Čilkotu, lord Goldsmit je svedočio da Toni Bler nije poslušao savet koji mu je premijer dao.
Postoji još jedan termin za „zločin agresije“, a to je čin masovnog ubistva. Invazija na Irak je ubila stotine hiljada ljudi. Ne možemo biti precizniji od toga, pošto su invazione snage odbile da utvrde broj žrtava. Ali ono što je gotovo sigurno, to je najveći zločin protiv čovečnosti u ovom veku. Bler, Braun, Buš i Rajs su krivi za „očigledno ilegalan rat“ koliko i Putin i njegovi bliski savetnici.
Ali, ko će biti krivično gonjen je odluka pobednika. Na primer, sve dok prošle nedelje nije izdat nalog po još jednoj optužbi za hapšenje Putina i jednog od njegovih zvaničnika, pred međunarodnim krivičnim sudom je pokrenut 31 slučaj. Svi optuženi u ovim slučajevima su Afrikanci. Da li je to zato što je Afrika jedini kontinent na kome su se dogodili zločini protiv čovečnosti? Ne. To je zato što Afrikanci optuženi za takve zločine ne uživaju političku zaštitu koju imaju zapadni lideri koji čine još teže zločine.
Umesto da se suoče sa pravdom, ubice su slobodne, ukazano im je poštovanje i tretirani su kao stariji državnici kojima se mediji i vlade obraćaju za savet. Braun može da se predstavlja kao velikodušan. Alaster Kembel je nadgledao sastavljanje dosijea u kom je iznet lažni argument za rat, upravo zato je on saučesnik kao i bilo koji od Putinovih „saradnika”. On je prisutan na ekranima, drugim rečima, rehabilitovan posredstvom televizije, kao i druge mračne političke figure. Poznat je kao ujak nacionalne agonije. Obračunavanja nije bilo niti će ga biti.
Tagovi
