Leto na Istri nikad nije previše vrelo, valjda zbog gustih, zelenih borova duž čitave obale. Tu u prirodnu oazu, pored Titove rezidencije na Brionima i lepog starog grada, na Istru je smešten najveći filmski festival ovih prostora. U okrnjenoj, nekada spartanskoj areni svake godine dolaze najbolji. Neki filmovi se premijerno prikažu, negi glumci budu otkriveni i podele se Zlatne are. Tako je pre 36 godina Anica Dobra dobila arenu za najbolju glumicu, Goran Marković za najbolju režiju a „Već viđeno“ je proglašen za najbolji film. Iznanađenje te godine bio je jedan mladi glumac – Žarko Laušević.
Na dan kada je preminuo, mnoge retrospektive njegove karijere preskaču festival u Puli koji je bio početna tačka velikog uspona.
Te 1987. godine beogradski šmeker odneo je kući Zlatnu arenu za film „Oficir sa ružom“. Tog vrelog avgusta Žarko je bio i dobar (Dogodilo se na današnji dan) i zao (Oktobarfest) i „Oficir s ružom“. I bio je čudo.
„Kad si beo u liku, tražiš ono crno, a kad si crn, tragaš za belim. To je još Stanislavski postavio, nije to ništa novo, ali je to pravilo teško primeniti“, tako je Žarko opisao spremanje sve tri uloge koje je te godine imao prilike da tumači.
Zlatna arena jeste ono što ga je lansiralo u svetu filma, ali je njegov talenat bio prepoznat i mnogo pre toga. Već na trećoj godini studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu pokazao je kako savršeno ume da izbalansira i koristi i dobro i zlo, i crno i belo u svakom junaku kog tumači. Pa mu je već tada poverena uloga Tibalda u „Romeu i Juliji“. Stevo Žigon je imao njuh.
Laušević je pozorište smatrao kao ogroman akumulator za glumca i „poslednju oazu u kojoj glumac još može da uči, da se bavi sobom i glumom“. Jugoslovensko dramsko pozorište, njega je smatralo svojom budućnošću.
Dan nakon krunisanja Zlatnom arenom Laušević se susreo sa jednom novinarkom, a kako je to izgledalo prenosi Yugopapir.
Žarko se vrteo po holu hotela tražeći nekog da ga prebaci do „Jadran-filma“ zbog nekih dogovora. Novinarka ga je upitala „Kako – zar vam nisu dodeljena kola sa šoferom na raspolaganje?“
Laušević se nasmejao i odgovorio „kakav šofer, ali fića bi sada odista vredeo, jer od hotela do Pule ima petnaestak kilometara.“
Iznenađena odgovorom, novinarka je zainteresovano nastavila i upitala „pozlaćenog“ glumca da li mu je barem do aerodroma bio organizovan prevoz. Ali je opet usledio negativan odgovor.
„Nije, kaže naša filmska zvezda, naš Tom Kruz“, kako ga je opisala tadašnja novinarka. „Niko me nije ni sačekao kad sam dolazio, niti sam ikoga od festivalskog sveta, dok sam bio ovde, upoznao.“
Pošto za „zlatnog“ šmekera nije bilo ni zvanične večere niti bilo kakve proslave, Žarko se sa svojim prijateljima uputio duž uskih, starih ulica Pule kako bi se malo proveli. Trebalo im je da obiđu tri kafane dok nisu našli mesto da barem malo posede.
„Tom Kruz svemu želi da prida – nije važno ton“, zaključuje novinarka.
Ali je uzlazna putanja kojom je karijera Žarka Lauševića krenula, postala vrlo važna. A poređenje sa Tomom Kruzom neprimereno. Jer je postao nešto veće i važnije od šmekera kog je igrao s kraja osamdesetih, postavši idol klincima. Postao je veći i od sopstvenog lika.
Na Velikim pričama pročitajte stvarno veliku priču o jugoslovenskom mitu i crnogorskoj tragediji – Žarku Lauševiću.
Tagovi
