Loše vesti će te uvek pronaći. Možeš da se sakriješ toliko dobro da i sam zaboraviš gde si, stići će do tebe. Možeš da nemaš telefon, da pogasiš društvene mreže, da utekneš svakom GPS-u, biće uporne i uspešne.
Možeš, zapravo, da otputuješ tako daleko da jednog dana pred Novu godinu sediš na samom ćošku evropskog kontinenta, najjugoistočnije od svih jugoistočnih tačaka, da škiljiš i misliš da si tamo negde na horizontu ugledao Maroko, i opet će ti biti džabe. Zazvonila bi govornica kakvih u tom delu sveta i dalje ima, naslovne strane (i toga i dalje ima, i dobre su) izvestile bi o tome i izašle na srpskom jeziku samo da te pogode, golub pismonoša bi se umešao među galebove i ostale morske ptice, talas bi Morzeovim kodom otkucao lošu vest, i saznao bi, uvek bi saznao.
Tog njegovog poslednjeg dana… Mada će biti onih koji su pričali da su njegovi poslednji dani bili poslednji dani njegove sestre, i da se tada, kako to prozaično kažu, predao, te da je narednih osamnaest leta, čitavo jedno punoletstvo, bilo samo otaljavanje posla, do gluve sobe i do doma na nekom Petlovom brdu…
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 12. JANUARA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO JE NA NSTORE.RS
