Kada mi je moj drug Oleg Kuznetsov poslao svoju seriju fotografija poslednjeg prigradskog voza, koji u 00.44 redovno napušta Jaroslavsku stanicu u Moskvi i odvodi spavače u predgrađe Sergijev Posad, pomislio sam na Bajagin „pospani voz za Harkov, Gomelj, Lenjingrad“, a posebno „kako je noćas dalek Beograd“…
Oleg me vodi u daleke osamdesete, kada sam kroz Bajagin pospani voz i Tolstojevu „Anu Karenjinu“ prvi put čitao, i nekako istovremeno, kao dete, prvi put osetio rusku kulturu. Ruku na srce, „Karenjinu“ sam čitao samo zato što je bila najdeblja knjiga koju sam našao u biblioteci, kao neko svojevrsno takmičenje sa samim sobom. Ali oba dela imaju metaforu voza, spavača i utonulih života – slike koje će me pratiti evo trideset i kusur godina kasnije.
Kuznetsovi spavači su umorni odrazi nas samih. Utisnuti u slatki san koji ne mari za okolnosti u kojima se nalaze njihova tela. Neki poput embriona leže sklupčani na klupama voza, drugi čvrsto drže stvari, treći umotani u krzno spavaju svoj zimski san. Prikazani ljudi su fotografisani u različitim danima, mesecima, čak i godinama, ali deo njih nosi gotovo identičnu odeću. Vremensko razumevanje na Olegovim fotografijama je stvar pregovora. Crveni „Atak“ logotip na plastičnoj kesi žene u krznu se pojavljuje već mesecima. I obuća u kojoj je prešla mnoge pločnike ruskog glavnog grada. Sa Olegovim fotografijama postajemo veoma budni posmatrači. Mi smo probuđeni. Oni spavaju. Baka u krznu spava. Ali uvek spremna da nam priredi „Atak“ koji vreba iz njene plastične kese.
A 00.44 i jeste vreme za spavanje. Pa zašto to onda ne bi činili i u vozu? Što sam stariji, to više osećam taj slatki umor svog tela koji će ultimativno završiti večnim snom. I često se pitam zašto bi uvek trebalo da budem budan. Granice između stvarnosti i snoviđenja, kako mi Oleg, čini se, želi da kaže, ionako su nejasne. „Stvar pregovora“, rekao bi on, ispijajući jogurt negde na vrhu Bejoglu brda u Istanbulu, mestu na kojem sam ga zadnji put sreo, onako polunesrećnog u svom ribarskom prsluku i velikom šeširu.
Dar fotografa je posmatranje. Mnogo više nije ni ostalo pored nadmoćne tehnologije koja nam je na raspolaganju. Oleg je sve fotografije napravio telefonom. Ugao fotografisanja sugeriše da je i sam autor često bio u ležećem položaju, što mislim da mogu da prepoznam na slikama. Voz u 00.44 je linija koju je mnogo puta koristio za svoje dvosatno putovanje do predgrađa Moskve. Oleg je neko ko je, otkako ga poznajem, bio satelit. I sâm sam putnik, zato i naletim na njega na najneočekivanijim mestima. Onda zapalimo cigaretu, popijemo jogurt i dremnemo pod suncem ovoga sveta.
