Žuti kačket viri iza šanka. Nemanja radi za kafematom. On je šanker u kafiću na Vračaru. Putuje iz Pančeva svakoga jutra da bi spremao kafe u Čuburskoj 12. Ima 25 godina. I ima autizam. Ovo je njegov prvi, „pravi“ posao.
„Nije mi teško da putujem“, kaže dok sprema kafu. „Zvuci srca“ je prvi kafić u gradu u kojem goste služe osobe sa smetnjama u intelektualnom razvoju. Pored Nemanje tu je i nekoliko njegovih mladih kolega koji konobarišu. Entuzijazam, polet, energija, osmeh, ono što mnogima fali na poslu, oni imaju. Jer, za razliku od većine ljudi koji imaju posao, njima je ovo jedinstvena prilika da uopšte rade.
„Pravim kafe – espreso, nes, kapućino, tursku, čaj…“, priča Nemanja.
Svemu ga je naučila „jedna Jasna“. Učestvovao je dva puta u „javnim radovima“ koje organizuje NZS, koji traju po četiri meseca, i tada je mesečno zarađivao između 15.000 i 18.000 dinara. Ali plata nije motiv. Na pitanje koji bi posao voleo da radi, Nemanja kaže:
„Iskreno, voleo bih ovde da radim, na šankerskoj poziciji. Voleo bih malo u zameni da radim i kao konobar. Jedva čekam i da nam otvore kuhinju da spremamo kuvana jela.“
Mali broj ljudi sa intelektualnim smetnjama radi. Većina prima tuđu negu i pomoć čime im se oduzima poslovna sposobnost. Ako su bili zaposleni samo jedan dan, gube pravo na porodičnu penziju roditelja koja je često mnogo veća od onoga što će oni dobiti kao penziju od svoga rada. Jer, niti je njihov radni vek kao kod prosečnog čoveka, niti je visina plate. A nije ni zakon na njihovoj strani.
„Pravimo od njih pasivne primaoce socijalnih usluga bez potrebe da ih nekako aktiviramo“, kaže Goran Rojević, defektolog i direktor Humanitarne organizacije „Dečje srce“ koja pruža podršku osobama sa smetnjama u razvoju i koja stoji iza ovog „lokala u pripremi“. Cilj kafića je da se i ove osobe angažuju i učine korisnim članovima društva. Po Evropi već postoje slični lokali. U planu organizacije je da osobe sa smetnjama u razvoju koje su na NSZ budu i zvanično prijavljene i da primaju platu.
U kafeu će biti i svirki svake večeri jer njihovi korisnici imaju i rok bend „Zvuci srca“.
„Sad ih učimo kako da posluže kafu, kako da vam priđu, kažu ‘Dobar dan’, a da se ne stide, kako da im se ne tresu ruke kada vam prilaze jer je za njih to stresna situacija. Misle stalno da će nešto da pogreše. Ceo život im neko govori ‘ti nešto ne znaš’, ‘to ne ide tako’, ‘to nije dobro’. I iz toga kad vam neko priča da sve što radite nije dobro, vi onda nemate sigurnost da i to što radite dobro ima neku vrednost“, objašnjava Rojević.
Zato je Radni centar u okviru kojeg je i kafić napravljen da se oni ohrabre i pokažu svoje potencijale. Jer svaki čovek ima neke skrivene talente, koje, ako ih razvija, ima načina da to bude i društveno priznato i da nađe svoju svrhu u zajednici. Rojević objašnjava da kada oni sede kod kuće, kada nisu aktivni i afirmisani, propadaju. Kada se radno angažuju, neko im se obrati, nešto pita, zahvali, oni imaju osećaj da, kao i njihovi roditelji i svi iz njihove okoline, i oni rade.
„Nekome je nešto što mi vidimo smetnja, a ta ista smetnja bi mogla da bude prednost u drugom obliku. Lepota prirode je u različitosti. Mi stalno tražimo da svi budemo uniformni. Divimo se lepoti prirode, a nijedno drvo nema isti broj grana ili isti broj lišća kao neko drugo drvo“, priča Rojević.
Kafić je tokom posete ekipe Nedeljnika bio pun. Radnici su oduševljeni jer je njima, kako objašnjava Rojević, sve zabava i igra:
„I to je lepota njihovog života i posla. Oni ovo ne doživljavaju kao biznis i posao. Oni neće da primete ako vam nešto nije okej ali hoće ako se naljutite ili ako im mi kažemo da nešto nisu dobro poslužili ili uradili. Oni su ovome maksimalno predani, stalno briskaju i čiste… Doživeli su prostor kao svoju kuću i u okviru toga daju svoj maksimum.
Tagovi
