Postoji izreka koja kaže da prut i kamen mogu da polome kosti, ali da reči nikada ne mogu da zabole. Ipak, ova poslovica se u praksi pokazala ne baš potpuno tačnom – dok fizičke povrede mogu da potraju nekoliko nedelja i da zatim zarastu, negativni komentari mogu da nas zabole za ceo život, piše BBC.
Bez obzira da li je reč o kritici koju je izrekao nastavnik u školi, ili o okrutnom komentaru izrečenom u žaru svađe s prijateljem ili voljenom osobom, mi ljudi smo skloni da pamtimo kritiku daleko bolje nego pozitivne komentare. Sve je to zbog fenomena koji se zove pristrasnost negativnosti ili negativni efekat.
Mnogo toga može da se objasni tom tendencijom da je uticaj negativnih emocija jači od pozitivnih. U pitanju je sklonost koja nas navodi da obraćamo posebnu pažnju na pretnje, i da preuveličavamo opasnosti, smatra Roj Baumajster, socijalni psiholog sa Univerziteta Kvinslend i koautor knjige „Moć lošeg i kako to prevazići“.
Iako fokusiranje na mračniju stranu života može da zvuči kao depresivna perspektiva, taj stav je kroz istoriju pomagao ljudima da prevaziđu sve, od prirodnih katastrofa do pošasti i ratova, i to tako što su bili spremniji da se nose s njima (iako postoje dokazi da i optimizam može da zaštiti od stresa u ekstremnim situacijama). Ljudski mozak se razvio da zaštiti naša tela i održi nas u životu, i ima tri sistema upozoravanja koja se aktiviraju kod suočavanja s opasnostima. Tu je bazna (bazalna) ganglija, sistem koji kontroliše odgovor bori se ili beži; zatim limbički sistem koji pokreće emocije kao odgovor na pretnje kako bi nam pomogao da razumemo opasnosti; i moderni prefrontalni korteks koji nam pruža logično razmišljanje pri suočavanju s pretnjama.
„Naši preci koji su imali tu (negativnu) sklonost imali su veće šanse da prežive“, kaže Baumajster. Ljudi su navikli da više obraćaju pažnju na pretnje, pa će bebe već sa osam meseci pre pogledati u sliku zmije nego u sliku slatkog psa. Do pete godine deca nauče da više obraćaju pažnju na ljuto ili uplašeno lice nego na srećno.
Baumajster kaže da fokusiranje na probleme može da bude dobra strategija. „Prvo se rešite negativnosti i rešite probleme. U suštini, (prvo) zaustavite krvarenje.“ Ali, dok nas uočavanje lošeg može zaštiti u ekstremnim situacijama, sklonost negativnosti može da se pokaže kao beskorisna na dnevnom nivou. Baumajster veruje da sve dok ne naučimo kako da prevaziđemo nesrazmeran uticaj negativnog, to iskrivljuje naš pogled na svet i kako na njega reagujemo.
Na primer, mediji su skloniji objavljivanju sumornih priča iz života. Novinare često optužuju da jure loše vesti jer to prodaje novine, ali ovo je samo delimično tačno. Istraživači su pokazali da čitaoce prirodno privlače katastrofalne priče i verovatnije je da će ih dalje prepričavati drugima. Glasine o potencijalnim opasnostima – čak i kada su malo verovatne – šire se mnogo lakše nego glasine koje bi mogle da budu od koristi.
Naučnici s Univerziteta Mekgil iz Kanade koristili su tehnologiju praćenja očiju kako bi proučili na koje novinske člane su volonteri obraćali najveću pažnju. Otkrili su da ljudi često biraju priče o korupciji, neuspesima, licemerju i drugim lošim vestima, umesto pozitivne ili neutralne priče. Ljudi koji su bili više zainteresovani za aktuelne stvari i politiku su više verovatno birali loše vesti, a ipak, kada su ih pitali, oni su tvrdili da više vole dobre vesti.
Ono što čitamo i gledamo na vestima može da pojača naše strahove. Na primer, strah Amerikanaca od terorizma je izražen iako je broj ljudi koje su terorističke grupe ubile u poslednjih 20 godina u SAD manji od broja koji su izgubili život dok su bili u kadi, u svojoj kući, u istom periodu, objašnjava Baumajster.
Dok nas briga o hipotetičkoj, ali užasnoj situaciji može uplašiti, samo jedno malo loše iskustvo može da ima nesrazmeran uticaj na ceo dan. Profesor psihologije i nauke o mozgu Rendi Larsen sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu, pregledao je dokaze koji sugerišu da negativne emocije traju duže od pozitivnih. Otkrio je da smo skloni da provodimo više vremena u razmišljanju o lošim događajima nego o dobrim, što nam možda pomaže da objasnimo zašto neugodni trenci ili kritički komentari mogu da nas godinama proganjaju.
Može da bude teško ne zadržavati se na uvredljivim komentarima bliskih ljudi. „Mislim da bi negativni komentari onih koje volimo i kojima verujemo imali veći uticaj od onih koje primamo od nepoznatih“, kaže Baumajster. To je delimično zbog toga što imamo očekivanja od toga kako naši prijatelji i porodica treba da se ponašaju prema nama. Ponekad negativne primedbe onih koje volimo mogu da dovedu do mentalnih boli koje traju ili ogorčenosti koje mogu da dovedu do narušenog odosa. Istraživači sa Univerziteta Kentaki otkrili su da veze retko opstaju kada partneri ignorišu probleme u vezi da bi ostali „pasivno odani“. „Nije toliko da dobre, konstruktivne stvari koje partneri urade ili ne urade jedno drugom određuju da li veza funcioniše ii ne, koliko utiču detruktivne stvari koje učine ili ne u reakciji na probleme“, navode oni.
Još jedna studija, koja je pratila parove više od 10 godina, pokazala je da je to koliko su izražavali negativna osećanja jedno prema drugom u prve dve godine braka bilo pokazatelj da li će se razdvojiti, pri čemu je nivo negativnosti viši među parovima koji se razvode.
Pristrasnost negativnosti objašnjava zašto su mnogi od nas možda krivi što svoje veze uzimaju zdravo za gotovo kada im ide dobro, a brzo primećuju nesavrsenosti, pa čak i manje probleme pretvaraju u veće. Kritike su takođe jačeg efekta kada je reč o više kritika umesto o jednoj, što se dešava na društvenim mrežama. Muzičarka Bili Ajliš je rekla da joj je gledanje tih negativnih komentara uništilo život. Baumajster kaže da nemamo sposobnost da se nosimo s negativnostima na društvenim mrežama jer je naš mozak razvijen tako da sluša upozorenja bliske zajednice lovaca-skupljača umesto stotina ili hiljada stranaca. „Dakle, čuti negativne stvari od velikog broja ljudi mora da bude poražavajuće“, kaže on.
Naravno, to koliki će uticaj trolovanje na društvenim mrežama ili kritike bliskog prijatelja biti varira od osobe do osobe. Ali sve to može da pojača stres, anksioznost, frustraciju i brigu, kaže Lusija Makija, istraživač ponašanja i gostujući saradnik na Londonskoj školi ekonomije. „Suočavanje s ovim negativnim emocijama ima veliki uticaj na naše telo jer mogu čak da stvore i pogoršaju fizički bol“, dodaje ona.
Brojne studije su pokazale da su ljudi skloni da gledaju na lepšu stranu kako postaju stariji. Naučnici ovaj efekat nazivaju pristrasnošću pozitivnosti, i misle da tokom srednjih godina počinjemo da pamtimo pozitivne detalje više nego negativne informacije. Baumajster veruje da je to zbog toga što moramo da učimo iz neuspeha i kritika u našim mlađim godinama, ali ta potreba se smanjuje kako starimo.
Međutim, negativni komentari mogu da štete koliko god godina da imamo, posebno u periodu kada smo posebno ranjivi. „Kada ste već pali, onda je teže da se vratite nazad tako da bi to mogla da budu teška vremena za primanje negativnih kometara“, kaže Baumajster.
Da li su ljudi određenih ličnosti mnogo skloniji negativnosti od drugih veliko je pitanje za debatu, kaže Makija, ali nedavna studija nije pronašla dokaze o toj vezi.
„Svi smo osetljivi na negativne komentare u smislu da nema jačih osobina ličnosti. Uzimajući u obzir činjenicu da svi dobijaju negativne kometare može da nam pomogne da se nosimo sa njima…i to bi mogla da bude dobra strategija za zaštitu sopstvenog mentalnog zdravlja“, dodaje ona. „Još jedna korisna strategija jeste da se uzme u obzir da su komentari više povezani s osobom koja ih daje, nego s osobom koja ih prima.“
Prepoznavanjem negativnog efekta možemo da nadjačamo reakciju na nega, pa čak i da iskoristimo njegove prednosti. Na primer, profesorka socijalne psihologije Širli Tejlor sa Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu pokazala je da žene s rakom dojke ponekad formiraju nerealno optimistična uverenja koja im pomažu da se izbore. Ove „pozitivne iluzije“ povezane su i sa mentalnim i fizičkim zdravstvenim prednostima. Njen rad je otkrio više o odgovoru koji se obično koristi u suočavanju sa negativnošću, a koji se zove minimalizacija, a to je naša sposobnosti da „prigušimo, umanjimo ili čak izbrišemo uticaj tog događaja“. Na primer, pacijenti sa rakom u njenoj studiji ponekad su sebe upoređivali sa ženama kojima je bilo gore od njih, kako bi njihov problem izgledao manji.
Padobranac Feliks Baumgartner, kojeg pamtimo po skoku „s ivice svemira“, koristio je tehnike minimalizacije da bi se suočio sa svojim strahovima. On se plašio da nosi svoje specijalno odelo, osećao se kao zarobljen. Umesto da na odelo gleda kao na potencijalni zatvor, uz pomoć kognitivno-bihejvioralne terapije i tehnike disanja uspeo je to da prebrodi. Naučio je da zamisli kako bi odelo moglo da ga pretvori u superheroja, pojačavajući njegove prednosti a umanjujući njegove nedostatke.
Svi možemo da učimo od njega. Prevazilaženjem negativnog i naglašavanjem pozitivnog, imaćemo veće šanse da ostvarimo svoje snove.
Tagovi
