Posle dvadesetak godina provedenih u Švajcarskoj, u malom mestu Rajnfeldenu blizu Bazela, Fric (nekada Gojko), Dobrila i njihov sin Mate vratili su se u domovinu, u Beograd. Kupili su stan od četrdeset kvadrata na Konjarniku, uselili su se i tu mirno žive.
Posle dvadesetak godina Srđan Valjarević je u Nedeljniku svake nedelje objavljivao novih sedam dana u životu ove trojke u opštini Voždovac. I bio je to rad sličan onome Dikensa, Artura Konana Dojla, Dostojevskog… da se ti nastavci iz novina (Nedeljnika) na kraju kompiliraju u knjigu „Fric i Dobrila“ koja je izašla nedavno u izdanju Lagune.
I sada u „bindžovanju“ ovih kolumni, malih epizoda u životu ove trojke, jasno je koliko ove priče obuhvataju više od četrdeset kvadrata stana na Konjarniku. One se rastežu na hektare i hektare Srbije u kojoj je i napasnik iz Brusa, spaljena kuća novinara iz Grocke i mnogo toga.
I knjiga je bila glavni povod da krenemo u razne teme, ali da se prevaziđe dnevno politički trenutak već da se zaroni u korene naših zabluda, lutanja i na kraju, kako će ih Valjarević nazvati – čistih poraza.
Često se u stanu Frica i Dobrile gleda Animal planet. I ja sam uhvatio sebe da godinama unazad gledam takve kanale. Da li su domaći kanali toliko ogrezli u agresivnu političnost i sa jedne i sa druge strane da moramo da bežimo na ove kanale? A onda te dočekaju kritike da si apatičan.
Fric i Dobrila je trebalo da se prilagode na život u Srbiji, pa su gledali kanale koje su imali i u Švajcarskoj. To iskustvo sa prekidanjem nekih stvari u životu je korisno. Kada je pre dve godine počela korona, ja sam potpuno prestao da čitam na internetu neke novine i portale koje sam do tada čitao. Shvatio sam da imam više informacija nego što mi treba. Bolje se osećam kad ne znam šta neki ljudi rade, šta ko misli… I to prija. Imaš više vremena. Tako da sam i Fricu i Dobrili izbacio televizor iz kuće.
To su neki vicevi iz američkih filmova. Nikada ne vidiš glavnog lika kako puni telefon. Uvek mu je pun. Tako i ovi moji junaci. Nikad ih ne vidiš da gledaju TV informativu, a znaju šta se događa.
Siguran sam da postoje ljudi koji mogu da isključe informativni program ali mene bi grizla savest da nemam baš neki uvid. Imam potrebu da znam šta se događa, ne mogu da budem ravnodušan. Moraš da znaš da je loše, a i da znaš posledice ovog lošeg. Jer ima ljudi kojima je mnogo loše.
Sećaš se granatiranja Sarajeva. Četiri godine, druže, a mi živimo normalno. Nešto nije bilo u redu.
Moraš da znaš i za ovaj užas koji se dešava Džulijanu Asanžu. To je meni važnije od korone.
CEO TEKST INTERVJA SA SRĐANOM VALJAREVIĆEM ČITAJTE U NOVOGODIŠNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA (NA DUPLO VEĆEM BROJU STRANA) KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 30. DECEMBRA. NAREDNI BROJ IZLAZI 13. JANUARA
Tagovi
