Dok sam bila na koledžu, jedan moj poznanik koji je diplomirao par godina ranije vratio se da me poseti za vikend. Dok smo šetali kampusom te subotnje večeri, zamahnuo je rukama po hladnom vazduhu Konektikata i uzviknuo: „Vi ljudi ste toliko srećni, živite na minut od svih vaših prijatelja. Nikada to ponovo nećete imati.“
Tada sam mislila da je to nekako tužno – odrastao čovek čezne za mojim životom univerzitetskog smeštaja i kasnih večeri u biblioteci. Ali njegove reči ostale su zaglavljene sa mnom u narednim godinama.
„U odrastanju kada ljudi odlaze, prijateljstva su veze koje će verovatno zadobiti najveći udarac“, napisala je 2015. Džuli Bek.
Što si stariji, to je potrebno više truda da se održe konekcije jer nemate toliko sigurno datih prilika da vidite prijatelje svaki dan.
Autorka Dženifer Senior zabeležila je prošle godine da je činjenica da to što sami biramo prijateljstva jeste ono što ih čini i fragilnim i posebnim: „Morate konstantno da budete uključeni. To što ga vi birate čini ga vrednijim za vas“.
Ali to je upravo ono što otežava da ih se držimo dok nam se životi menjaju.
Teško je, ali nije nemoguće.
Mnogi autori zabeležili su da kada se radi o prijateljstvu „mi smo ritualno deficijentni, gotovo lišeni obreda koji nas zbližavaju“. Zato moramo da ih kreiramo: nedeljni telefonski pozivi, godišnjice prijateljstva, izleti, šta god je potrebno.
„Prijateljstvo je retka vrsta odnosa koji nam zauvek ostaje dostupan kako starimo“, tvrde stručnjaci. „Ono je bedem protiv statičnosti, potencijalni izvor kreativnosti i obnove u životima koji se u suprotnom sužavaju kako vreme protiče.“
U nedostatku rituala i vreme, ako ih ne osvežavamo, prijateljstva se gube.
Tagovi
