Zašto je Đinđić bio istinski Srbin, kako mu je Milan Stojadinović bio omiljeni političar, a kako je Milo Đukanović planirao da pravi stranku u Srbiji…: Feljton Čedomira Antića – Moje sećanje na žutu stranku (2)

Đinđićeva radna energija je bila izuzetna, zanimljivo je bilo gledati sa koliko elana radi svoj posao, činilo se da nikada nije neraspoložen. Ipak, njegove radne navike bile su upravo neobične. Dolazio je u stranku oko podneva. Tamo bi se sastajao sa članovima kabineta, funkcionarima stranke, raznim gostima. Dešavalo bi se da primi i nekog upornog građanina. Onda bi otišao na neki sastanak ili negde u Srbiju. U stranku se vraćao samo po prekoj potrebi.

Vuksanović mi je preporučio da čitam režimske novine i gledam RTS, pošto Đinđić ima običaj da povremeno pita portparola da li je gledao neki poseban prilog ili čitao izvesni članak. Gledao sam te vesti i čitao novine, ali sam primetio da Đinđića ne zanimaju analize koje smo posle mog dolaska neko vreme radili. Kada smo Jovanović, Đinđić, jedan njegov prijatelj i ja tih sedmica otišli na ručak u jedan restoran na Banjici, na teniskom terenu primetili smo režimskog novinara Milovana Drecuna koji je tih godina na RTS-u pristrasnim tiradama grdio opoziciju i često kao metu napada birao DS i Đinđića. Dok se režimski sportista znojio na terenu, a njegove filipike o „šiptarskim teroristima“, opoziciji i stranom faktoru pomagale da nacija na krizu gleda kao zec u farove automobila u četvrtoj brzini, ja sam u šali predložio da siđemo i prebijemo ga. Đinđića je razgovor zainteresovao, a Jovanovićevo ozbiljno klimanje glavom posle mog predloga malo ga je i zabrinulo. „Ko vam je taj?“ pitao je, a čuđenje kada smo mu objasnili beše bez mnogo sumnje iskreno.

Na drugoj strani Đinđić je bio jedan od najobaveštenijih ljudi u Srbiji. Tek što su radikali ušli u Miloševićevu vladu, Nikolić i Vučić su potpisali ugovore kojim su im uz bagatelne cene bili prodati prostrani stanovi u najboljem delu Novog Beograda. Kopije ugovora su se u roku od jednog dana našle na stolu predsednika DS. Ne sećam se da je ikada govorio o radikalima, ali tom prilikom dao je kroz osmeh jednu sasvim podsmešljivu ocenu o Vučiću: „Baba-žvaka“. 

Kada sam početkom 1999. pisao scenario za kratki dokumentarni film posvećen istoriji Demokratske stranke, u posao su počele da mi se mešaju Gorica Mojović i Branka Prpa. Njihova zamisao je bila da istorija stranke bude predstavljena od odlaska Svetozara Privićevića. Nisam trebao da se obazirem na njih, ali bio sam mlad, još uvek student. Uzalud sam im objašnjavao da је Demokratska stranka od 1919. do 1940. imala istog predsednika i jednu registraciju. Kada sam naposletku rekao Đinđiću da ne želim da menjam scenario, odgovorio mi je da treba da pišem po savesti, ali me je i posavetovao da pokušam da stranku „ne prikažem kao dosadnu, kakva je bila i kakva je nažalost i danas“. Na posletku, posle mog odlaska sa mesta, scenario je ipak malo izmenjen: Đinđić je izbacio iz teksta „hrvatske političke grupe“ koje su prilikom stvaranja stranke 1919. bile među osnivačima.  

Kao premijer, Đinđić se poverio Milanu St. Protiću tvrdeći da mu je omiljena ličnost srpske istorije Milan Stojadinović

Momci iz Krunske

DS je bila stranka velikog nasleđa i ideja, samo što je to nasleđe bilo više umišljeno nego stvarno. Realno, sačinjena od starogradskih i vračarskih opozicionara koji su bolje pamtili i daleko više voleli praksisovce nego Milana Grola, oni su najviše cenili sebe i zatim svoje nepsoredne političke, često ideološke prethodnike. Istoričari su u razgovoru sa Desimirom Tošićem u čudu svedočili njegovoj ogorčenosti što DS tokom prvih desetak godina postojanja nikada nije bila spremna da na zidove izvisi fotografije svojih osnivača Davidovića i Grola. Na kući u Krunskoj vijorila se stranačka žuto-plava zastava. Čedomir Jovanović ih je nagovorio da dodaju i zastavu Srbije, a uskoro se tu našla i treća – zastava EU.

Kako je Đinđić u jednoj izjavi kao premijer i formulisao: narodu Srbije nikada nije bilo dobro, zato je sâm, bez istorije, trebalo da postigne dobar život u budućnosti. On je prilikom razgovora o istoriji Srbije i Jugosavije ćutao, verovatno da ne uvredi. Pasionirani čitalac u njemu, zbog obaveza je verovatno počeo da ekonomiše svodeći naslove koje čita na najzanimljivije. Pritom,  to vreme niti ga je zanimalo, niti ga je saznavanje o njemu navodilo da promeni mišljenje.

Kao premijer, Đinđić se poverio Milanu St. Protiću tvrdeći da mu je omiljena ličnost srpske istorije Milan Stojadinović. Politički Đinđićevi preci mrzeli su Stojadinovića toliko da su išli u koaliciju sa HSS-om kako bi ga smenili. Većina Đinđićevih obožavalaca, koje je značajnim delom stekao posle pogibije, Stojadinovića smatra upravo fašistom.

Ne sećam se da je ikada govorio o radikalima, ali tom prilikom dao je kroz osmeh jednu sasvim podsmešljivu ocenu o Vučiću: „Baba-žvaka“

Istovremeno, čitav Đinđićev politički svetonazor nastao je u vreme kada su nemačkim univerzitetima suvereno vladali anarhisti. Kada je prepričavao njihove političke akcije oči bi mu zablistale, baš kao i Čedomiru Jovanoviću kada bi u ono vreme neko spomenuo Apisa ili Mihajla Al. Petrovića. U trendu, privržen ideji brze i opšte modernizacije Srbije, Đinđić je na drugoj strani bio pravi Beograđanin. Tačnije, Novobeograđanin.  Bez obzira na svu nauku, znanje i novac, ovaj pasionirani kupac starih knjiga i štampanih materijala, dao je da na zidovima stranke budu okačeni uramljeni proglasi kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića. Zbunjeni zaposleni, među kojima su neki imali izvesna saznanja o modernom marketingu, slušali su Đinđićeve ocene kako je proglas napisan pre stotinu godina, koji sadrži četiristo reči i počinje usklikom „Srbi!“, esencija dobre komunikacije sa javnošću.

Tokom godine slali su čestitke za rođendane i slave članovima. Činilo mi se da je to skupa nepotrebnost, sve dok jedan član negde u Srbiji nije oduševljeno počeo da se zahvaljuje Đinđiću zato što se setio njegovog rođendana

Ipak, takav Đinđić je uprkos političkoj izolovanosti i napadima, upravo u to sivo političko vreme, započeo najveću reformu koju je DS ikada prošla. Na mesto gradonačelnika došao je ispred koalicije za koju je glasalo 400.000 Beograđana. Prema tada važećoj političkoj teoriji, stranka je samo u Beogradu trebalo da ima bar 20.000 članova (još 20.000 trebalo je da u zbiru imaju SPO i GSS). Kada je naposredno posle pobede februara 1997. započela reforma stranke otkriveno je da ona nema više od 12.000 članova u celoj Srbiji! Objavili su dvostruko veći broj i opet je bilo premalo. Trebalo je da ima između tri i četiri puta više. Tokom naredne dve godine stranka je u izuzetno teškim okolnostima uspela da učlani još oko 25 hiljada članova.

U Službi za članstvo radilo je desetak zaposlenih koji su održavali redovne kontakte sa članstvom, stranačkim ograncima i ustanovama. Vođstvo stranke sa čuđenjem je otkrilo da u Sremu postoji odbor koji čine muž (predsednik) i žena (predsednica omladine). Kada bi ih neko posetio okupljali su rodbinu i prijatelje, kampanje nisu vodili, tačnije vodio ih je umesto njih „Đinđić iz Beograda“. Služba za članstvo je navodno koštala 100.000 maraka godišnje (u to vreme dobra plata je iznoslila oko 200 maraka). Tokom godine slali su čestitke za rođendane i slave članovima. Činilo mi se da je to skupa nepotrebnost, sve dok jedan član negde u Srbiji nije oduševljeno počeo da se zahvaljuje Đinđiću zato što se setio njegovog rođendana.

U redovnom kontaktu sa odborom u Leskovcu pitali su sekteratku da li je obaveštena o nečemu, nije bila, pa su je dalje pitali da li je proveravala elektronsku poštu. „Nije dolazio poštar“, pravdala se

Informatičku revoluciju Đinđić je započeo od stranke – nabavio je kompjutere za sve stranačke odbore koji su u to vreme premrežili celu Srbiju. Danas to deluje manje važno, ali u ono vreme, to je bila senzacija. Kada sam kao portparol posetio Paraćin vodili su me da mi pokažu kompjutere, a glavni omladinac me je pitao šta da radi sa nekim kablom. U redovnom kontaktu sa odborom u Leskovcu pitali su sekteratku da li je obaveštena o nečemu, nije bila, pa su je dalje pitali da li je proveravala elektronsku poštu. „Nije dolazio poštar“, pravdala se.

Opisujući kneza Pavla u Očevima i ocima, Slobodan Selenić pisao je kako je većina u namesnikovom liku videla stranca, dok je glavni junak romana, profesor Medaković, video u njemu srpskog seljaka, istina ne tipičnog, već sipljivog i bolesnog. Đinđiću su neprijatelji stalno zamerali da nije Srbin. Šaptačka kampanja protiv njega govorila je da je odan Nemačkoj i da mu je žena Nemica. U Banovcima, u gostima kod Dragoljuba Markovića, neki domaćinov poznanik ribar doneo je ulov i kada su ga predstavili prisutnim Đinđićima, Ružici se obratio sa „Guten tag“. Objasnila mu je da je iz Valjeva ali on je dalje nepoverljivo odmahivao glavom. Đinđić je naprotiv bio istinski Srbin, ako ne po držanju i manirima, onda po navikama, ponašanju, viđenju sveta. Njegova nadaleko poznata vizija, često se graničila sa fantazmom i megalomanijom.  Njegova znamenita duhovitost, često je bila razumljiva samo Srbima i njihovim susedima. Slobodan Jovanović je, opisujući liberalskog premijera i šefa policije Radivoja Milojkovića, pisao o njemu kao o školovanom “seljaku-kaputliji“, profinjenom na Hajdelbergu obrazovanom, ciničnom šeretu. Bilo je nešto od toga i kod Đinđića.

Politički balet

Kada sam postao portparol stranke zatekao sam izgrađene ustanove, ali malo života i aktivnosti u njima. Nisam imao poznanstava među novinarima. Boravak u stranci nije to značajnije promenio. Sistematska nezaintersovanost za sporazum DS i Studentskog političkog kluba o ideologiji i programu, opravdavana je lošim položajem stranke i prilikama u zemlji.

onda sam neoprezno dodao kako su ti odbori „zametci naših ministarstava u budućnosti“.  „Šta!? Oni ludaci? I ti si fijuknuo. Ministre ću, kada dođe vreme, određivati sâm.“

Imao sam dve zamisli koje sam pokušavao da sprovedem. Prva je bila da malobrojne privatne i nezavisne medije vežemo za stranku preko „drugorazrednih“ tema. Stranka se dičila velikim brojem uglednih članova. Zamolio sam predsednika Izvršnog odbora stranke Aleksandra Krstića da okupi predsednike resornih odbora. U razgovoru, koji je dugo potrajao, predložili smo im da definišu teme koje bi u saradnji mogli da preporučujemo medijima, a zajedno sa njima i njihove tekstove i nastupe. Tek što smo im to rekli, eksplodiralo je dugo taloženo nezadovoljstvo. Grdili su nas zbog lošeg odnosa vođstva stranke prema njima. Jedan od njih, profesor iz Novog Sada, koji je stajao na čelu odbora za prosvetu, kasnije mi je prišao i pitao me kakva je uopšte stranačka politika prema prosveti. Bio sam zatečen.

Kada sam to ispričao Đinđiću on je bio neprijatno iznenađen, ali iz drugih razloga: „Šta si uradio? Zvao si predsednike resornih odbora!  Zašto?!“ Ukratko sam ga upoznao sa idejom i onda sam neoprezno dodao kako su ti odbori „zametci naših ministarstava u budućnosti“.  „Šta!? Oni ludaci? I ti si fijuknuo. Ministre ću, kada dođe vreme, određivati sâm.“

Uvek simpatičan (osim naravno kada utiče na sudbinu samog slušaoca), takav Đinđićev pristup bio je i neka vrsta strategije. Kada sam se jednom vratio iz bogatićkih sela, gde me je jedan starac neprekidno nazivao opozicijom i spominajo kako smo dolazili kao „SPO, DEPOS, DSS, DS…“, mirno je rekao: „Vidi, takvi ljudi su beznadežan slučaj. U političkom smislu on ima butnu kost u mozgu. Trebaće vremena, generacije, da se ona istopi i mozak počne ispravno da funkcioniše. Dakle to nije tema za naše vreme.“ A bila je, što je i on odlično znao, a politika koja je za takve birače primenjivana (podilaženje, zaobilaženje, zavitlavanje i zavaravanje) pokazala se kao kobna.

Na drugoj strani, Đinđić je izgledao kao čovek dobre volje. Toliki optimista da se to u natmurenoj i natmušenoj srpskoj javnosti činilo sumanutim. Stalno je video nove prilike i objašnjavao nove šanse u bliskoj budućnosti. Poznavao sam mnoge srpske političare, sa nekima sam i sarađivao, bilo je tu većih demokrata od Đinđića, ali nikada nisam upoznao čoveka u većoj meri tolerantnog prema drugačijem mišljenju.

Kada bi se neko pokazao izuzetno uporan u netačnom, pretencioznom i, ponekad namerno, radikalnom stavu, on bi slegao ramenima ili bi se namrštio, kao da prema njemu duva jak vetar. Tako se držao i na stranačkim glavnim odborima. Elegantno, poput balerine usmeravao je tok sednice sa osmehom trpeći pokude i dostojanstveno prihvatajući pohvale. Svi su mogli dobiti reč i svako je bio saslušan, što u slučajevima drugih stranaka nije baš bilo tako.

Gordana Matković držala je jednom prilikom vrlo oštar govor, kritičan prema vrhu stranke. Završila je citirajući Pekića. Glavni odbor joj je snažno aplaudirao, tapšao je i Đinđić, a ispratio ju je osmehnutim zaključkom: „Aplauz je za Pekića.“ Dogodilo se ipak,  jednom da na ulazu u stranku Đinđić naiđe na jednog stranačkog funkcionera, sa prezirom ga je obišao i nije odgovorio na njegov prkosni pozdrav. Objasnili su mi da je reč o Momčiloviću, novinaru iz iz Pirota. Početkom 1996. vođstvo DS-a je nameravalo da uđe u savez sa DSS-om, Srpskom liberalnom strankom i grupom manjih (uglavnom desnih) stranaka. Koalicija je trebalo da se zove Demokratska alijansa. Međutim, na sednici glavnog odbora stvorena je većina koja je htela koaliciju sa SPO-om. Kažu da je Momčilović, obrazlažući ovaj stav, rekao da u Pirotu postoje stranke režima, SPO i DS, tako da je svaka druga koalicija u Srbiji, izvan Beograda, besmislena. Na čast je DS-u što je mišljenje ove, „bekbenčerske“, većine artikulisala i prihvatila – tako nešto je u našoj politici do danas uglavnom nezamislivo. Na drugoj strani, ta Đinđićeva ljutnja mnogo je govorila o nepromenjenom kulturnom obrascu i suštinski istovetnom mentalitetu velike većine naših ljudi, bez obzira na sve moguće podele u našem društvu i njihovo opredeljenje u odnosu na njih.  

Jer svaki Srbin ima svoje Kosovo

Glavni odbor DS-a imao je nekakve pretenzije stranačkog parlamenta. Ipak, kakvi su njegovi članovi bili Englezi, takav je i Đinđić bio Gledston. Svaka modernizacija i demokratizacija u zemljama kao što je Srbija (i 80 odsto sveta) uvek je podrazumevala žrtvu onih koji modernizuju, lični primer, poštovanje uzvišenih načela i zakona prvo na sopstvenu štetu i račun. Đinđić naravno nije bio tip antičkog moderatora-eponima, ni monaškog mučenika, niti italijanskog karbonara – on je bio njihov daleki evropski čukun-čukun-čukununuk koji je njih razumeo, malo im se generacijski podsmevao ali mu je njihov entuzijazam razumljivo u potpunosti nedostajao.

O tome kakav je bio glavni odbor najveće reformske, demokratske i proevropske stranke svedoči jedna epizoda u vezi sa Kosovom i Metohijom. Bilo je to sredinom 1998, najavljivan je nekakav rascep u stranci i po prvi put tokom nekoliko godina na sednici se pojavila kamera RTS-a. Na govornici, u svečanoj sali opštine Stari Grad, stajao je RTS-ov mikrofon kao preteća opomena da će svaka neoprezna reč biti prigodno izmontirana i objavljena u režimskim informativnim emisijama. Goran Vesić je, čak, pre nego što je počeo da govori, odneo mikrofon dalje od govornice. Svi su se trudili da ne raspravljaju o nesporazumima i da za predmet svojih govora uzmu Miloševića ili samu režimsku televizuju. Međutim, kada je spomenuta kriza na Kosovu, reč je uzeo Radoje Prica, ugledni advokat, šef odborničke grupe u Skupštini grada od 1992. do 1996. godine, dugogodišnji predsednik Nadzornog odbora stranke. Ozbiljan kao i obično, on je sumornim glasom predstavio stanje i prilike u pokrajini. Konačno je rekao da je u interesu države, nacije i demokratije da Kosovo bude podeljeno, a najvažniji manastiri, ako ne ostanu u Srbiji, makar trajno zaštićeni. Prolomio se burni aplauz. Sedeći u sredini predsedničkog stola Đinđić nije pokazivao osećanja. Posle još jednog ili dva govornika dao je pauzu. Sedeo sam do Price, pa sam izlazeći iz sale gledao kako je u predvorju prišao Đinđiću i pitao ga osmehnuto šta misli o njegovom govoru. Đinđić mu je odgovorio glasom utihnulim od gneva. Zbunjenog Pricu pitao je da li želi da bude džingl na režimskoj televiziji. Posle pauze, ka govornici je teško se krečući pošao akademik Ljubomir Tadić. Filozof, praksisovac, disident, demokrata, nacionalista, pisac knjige o govorništvu… On je članovima odbora, intelekualcima iz malih sredina, koji su mogli biti studenti kada je osmoro profesora stalo protiv Broza i njegovog režima,  delovao ne kao vođa, već kao živa ikona.  Dok je prolazio salom se čuo šapat „Ljuba, Ljuba…“

Nesiguran hod, povijena leđa, neprivalačan glas, meni se nekako u to vreme Ljuba Tadić činio sasvim običnim, izgledalo je kao da je od svega onog harizmatičnog i scenskog od njega ostao samo sin Boris. Stari Tadić govorio je staloženo, ali uopšteno. Odbor ga je pratio bez daha. Završio je kao pozorišni glumac, ali opet bez efekta (bar kad je o meni reč).

Parafraziram: „Kosovo… Kakva tema, nedumica, problem… Nacionalni ambis… Šta činiti?“ – i tu je zastao: “Da li otcepiti?“- gadljivo je nekako izgovorio – „Da li zadržati…“ i osmehnuo se kako bi pokazao da mu je ta misao najbliža; „Podeliti…?“ – lice mu je bilo bez izraza, kao da govori koliko o nemogućoj, toliko i o besmilsenoj zamisli. „Kosovo, kakvo pitanje!“ Završio je gotovo usklikom. Salom se prolomio gromki aplauz, akademik Tadić se klanjao. Prica mi je tiho došapnuo: „On ništa nije rekao.“ Slegnuo sam ramenima.

Đinđić se protivio velikim ustavnim promenama. Regionalizaciju za kakvu smo se zalagali, smatrao je (mada je to priznao tek kasnije) uvodom u stvaranje novih autonomnih pokrajina i dalji raspad zemlje

Ako nije javno govorio, Đinđić je ipak radio. Pokušavao je da na opozicionarima nedostupnom Kosovu stvori odbore. Tokom predratne godine često je putovao tamo. Držao je vezu sa pokretom koji su osnovali Momčilo Trajković i episkop raško-prizrenski Artemije. Jednom prilikom je gostovao na jednom od onih crkveno-narodnih sabora koji su tih godina kod nas organizovani tako pretenciozni u očajna vremena.

Putovao sam tokom noći kombijem koji je ustupio Milan Panić. Bilo je hladno, Albanci su bili u ustanku. Vozač, koji je radio u “Galenici”, došao je ujutru na posao i dobio putni nalog za Prištinu. Žalio se da ga je strah. Đinđića koji je dolazio kasnije, policija je zaustavila na administrativnoj liniji. Isključili su ga iz saobraćaja, zadržali ga i naredili mu da se vrati u Centralnu Srbiju. Mi smo obavestili okupljene, a kada je on konačno nekako stigao, dočekao ga je snažan aplauz, prilično neočekvan obzirom na višegodišnju kampanju protiv njega u medijima i generalni stav Srba iz pokrajine.

Đinđić se protivio velikim ustavnim promenama. Regionalizaciju za kakvu smo se zalagali, smatrao je (mada je to priznao tek kasnije) uvodom u stvaranje novih autonomnih pokrajina i dalji raspad zemlje.

Kada su ga u vreme krize, koja je usledila oktobarskoj pretnji bombardovanjem (1998. godine), pitali da li je spreman da prihvati „autonomiju 1974+“, odgovorio je tezom da je nepošteno i netačno tvrditi da su Jugoslavija i komunistička diktatura loši, a da je autonomija iz 1974. dobra. Uostalom, nastavio je, Albanci nikada nisu demokratski profilisali šta zaista žele. Ograničenja njihovih želja su nepromenjive granice – što tišti njih, a tištilo je i dva miliona prekodrinskih Srba. Ograničenje naših želja su visoki standardi manjinskih prava i autonomije koje treba da dobiju. Svima nama granica je najbolja evropska ustavna praksa.  Dakle, rezimirao je, ne sme da bude rešenja za status manjine koja čini 17% stanovništva koja nema presedana u svetu.  Uprkos taktičkom nesaglasju sa Pricom, u to vreme je u razgovorima sa ugledim Srbima sa Kosova, Živkom Cuckićem i Milanom Nikolićem, i sâm usvojio ideju o kantonizaciji Kosova i Metohije. Bio je to prvi put da je srpski političar, šef jedne makar i opozicione stranke prihvatio separatno rešavanje srpskog pitanja na Kosovu i Metohiji. Cuckić i Nikolić su imali malo drugačije zamisli o tome kolika bi trebalo da bude površina zemljišta tih kantona. Đinđić je želeo da se sačuva ono što je još i dalje bilo srpsko.

Čiji je plan za Kosovo

U to vreme jedna grupa naših intelektualaca, među kojima su bili i Kosta Čavoški, Dušan T. Bataković i Zoran Lutovac, izradila je detaljan projekat kantonizacije Kosova i Metohije. Lutovac, koji je danas predsednik DS, tada je bio predstavljan kao naučnik povezan sa strankom. Bili smo u dobrim odnosima pa mi je, kada smo se jednom prilikom sreli u stranci, posle kraćeg srdačnog razgovora pokazao kartu kantona, upoznao me i sa pojedinosima ovlašćenja kantona i samouprave urbanih centara (u kojima je u to vreme živelo raznorodnije stanovništvo nego u selima). Pošto je Lutovac bio na čelu stranačkog odbora koji se bavio i ustavnim političkim pitanjima, razumeo sam da je ovaj plan izradilo ovo stanačko telo.  

Bio sam prijatno iznenađen. Pitao sam ga da li smem da predstavim taj plan na stranačkoj konferenciji za novinare i da ga najavim kao program koji podržava stranka. Zadovoljno je klimnuo glavom. Pošto je bila gužva pitao sam ga da li želi da govorim o tom planu sa Đinđićem ali je on to ljutito i odlučno odbio, tada sam se zbunio, a posle i postideo pomislivši da je stekao utisak da želim da mu oduzmemo zasluge za taj plan.  U sporazumu sa  Đinđićem kasnije sam govorio o tom planu i predstavio sam ga kao stranački. Bilo je to vreme medijske blokade, internet je bio u začetku, a društvene mreže nisu postojale. Kasnije mi je jedan novinar preneo kako se profesor Čavoški na nekom skupu požalio kako im je „DS ukrala plan“. Naredne godine sam sarađivao sa Batakovićem oko jednog istoričarskog posla, a kasnije sam čitavu deceniju radio na Balkanološkom institutu SANU gde je on bio zamenik direktora i, na posletku, direktor. Od početka neraspoložen prema meni povremeno bi spomenuo kako sam mu „ukrao plan“. U početku sam se pravdao. Razumeo sam vremenom da me Bataković lično ne podnosi, tako da sam kasnije prestao da reagujem na ta podsećanja, a na prepričana ogovaranja, koja su bila mnogo češća, odgovarao sam osmehom. Ipak, pošto smo jednom prilikom duže nasamo nešto radili, pitao sam ga šta je za naš zajednički cilj i ideale za koje tvrdimo da se borimo, značilo to što govori, pa čak i da je istina. Odgovorio je kako je Srpski pokret obnove bio na pragu da prihvati ovaj plan, ali da ga je odbio zato što ga je podržala DS. Bizarno objašnjenje. SPO nikada nije imao trajan program, a u to vreme se spremao da uđe u još jednu režimsku koaliciju – saveznu vladu.   

Ostao mi je u uspomeni odlazak na Kosovo leta 1998. godine. Čitavo vođstvo Saveza za promene putovalo je autobusom jednog jutra sa platoa crkve Sv. Marka. Plan je bio da razgovaramo sa episkopom Artemijem i Momčilom Trajkovićem u Gračanici, da se u Prištini vidimo sa albanskim vođama i sa načelnikom Prištinskog okruga Veljkom Odalovićem. Razgovor sa srpskim predstavnicima obavljan je uz istorijsku pompu u manastirskom konaku. Čedomir Jovanović, koji se u ime stranke bavio Kosovom, prezrivo je rekao kako je Trajković stranačke prostorije dao pod zakup nekom Albancu i da sada manje važne sastanke održava u kafani „Tri grozda“, a „istorijske“ u manastirskom konaku. Zato je tražio da tokom trajanja sastanka odemo da obiđemo crkvu. Tamo smo Igor Žeželj, on i ja isprva bili sami, a posle nam se pridružila jedna funkcionerka Građanskog saveza Srbije. Pošto sam ponešto znao o Gračanici, govorio sam im o freskama i njenoj istoriji. Bili su zadovoljni, posebno ta gospođa. Iz srednjovekovne slave prenula nas je naposletku autobuska sirena. Neko je uporno trubio. Bio je to Vladan Batić, koji nam je, kada nas je konačno ugledao, iz punog autobusa vikao da požurimo. Jovanović je kasnije o tome govorio Draganu Bujoševiću koji je u jednom uvodniku sedmičnika  Evropljanin napisao kako je  neobično da vođa jedine srpske demohrićanske stranke u istoriji, ne poseti jednu od najznačajnijih crkava u našoj državi, a našao se svega pedeset metara daleko od nje.

Slobodan Jovanović je, opisujući liberalskog premijera i šefa policije Radivoja Milojkovića, pisao o njemu kao o školovanom “seljaku-kaputliji“, profinjenom na Hajdelbergu obrazovanom, ciničnom šeretu. Bilo je nešto od toga i kod Đinđića

Nacionalizam dr Zorana

Činilo se da su nacionalne teme daleko od Demokratske stranke. U to vreme prisećao sam se kako su u jednom javnom nastupu, u vreme rata u Hrvatskoj, Mićunović i Đinđić izjavili da je „još rano“ da bude zauzet stav po tom pitanju. Verovatno je to bilo opšte mesto za prosečne, obrazovane i ka Zapadu okrenute Srbe. Kao inteligentan i iskusan čovek Đinđić je osećao neophodnost aktivne politike u ovom pitanju. Njegovo obraćanje studentima Banjalučkog univerziteta februara 2003. jasno je izražavalo evoluciju njegovih stavova. Smatralo se, rekao je, da nacija nestaje, ali pokazalo se da će taj koncept potrajati i posle našeg vremena.

Razumeo je svu štetnost Miloševićeve vlasti pa je podržavao i pomagao pokrete protiv beogradskog dikatatora u Crnoj Gori i Srpskoj. Nakon što je 1995. postalo jasno da DS neće ulaziti u savez sa SPS-om, njena opozicija je radikalizivana. Prošlo je nekoliko meseci od raskola u crnogorskom režimu, kada je upravo DS uputila grupu funkcionera da pomognu u to vreme reformskom krilu DPS-a. Đukanovića su onda podržali većina opozicije i crkva. U dubokoj, vanparlamentarnoj opoziciji, DS i Savez za promene često su se pozivali na DPS koji se u Crnoj Gori održao na vlasti. Danas deluje smešno, ali aktivni i energični Velja Ilić, predsednik opštine opozicionog Čačka, organizovao je 1998. veliki miting opozicije u kome je uzaludno kao glavnog govornika najavljivao predsednika Republike Crne Gore. Đukanović je, međutim, srpske opozicionare držao na odstojanju. Davao im je verovatno neku materijalnu pomoć, primao ih, ali se nije mnogo oglašavao. Vodio je Crnu Goru iz nefunkcionale savezne države kornjačinim hodom, ali je prethodno, leta 1997. glasao da Slobodan Milošević postane njen predsednik. Dok se odnos dvojice postkomunističkih vođa mogao najbolje porediti sa odnosom dvojice posvađanih mafijaških donova u kome nekvalifikovana publika ima ulogu i značaj samo objekta na sceni, Đukanovićevi potčinjeni Milica Pejanović Đurišić i Miodrag Vuković Miško koristili su svaku priliku da izgrde i omalovaže Đinđića i srpsku opoziciju. Pretpostavljalo se da je Đukanović preko njih ispitivao moglućnost da u Srbiji osnuje DPS. Istraživanja su govorila da bi ta partija tada mogla dobiti oko 800.000 glasova. Postala bi predvodnica opozicije i okosnica svake buduće srpske vlade. Znao sam čak i mladića sa kojim su razgovarali da osnuje DPS u Srbiji.

Kao da se ponavljalo paradoksalno vreme kada je 1868. i 1903. knez malene Crne Gore, imao ambicije da svojom velikom ličnošću ujedini prestole „srpskih zemalja na Jadranu i Dunavu“ (citat je iz zvaničnih novina Glas Crnogorca iz 1910 godine). 

Kao inteligentan čovek, a nesumnjivo se prisetivši kako je Drašković sve te godine prolazio kao okosnica opozicije, Đukanović se ubrzo povukao iz toga.

Đinđić – koji je na sednici glavnog odbora DS energično branio Đukanovića, tvrdeći da ga čak i savetuje da ne podržava previše opoziciju te da on, obzirom na svoj položaj, čak i isuviše napada Miloševića  –  na predsedništvu stranke je otpuhujući dim cigarete uz ironičan osmeh prepričavao kako je prilikom susreta sa Đukanovićem, ovaj tražio od Vukovića da obeća da više neće javno napadati opoziciju u Srbiji. Miško je obećao, a gospodar je tada rekao: „Sada se rukujte i poljubite.“ „I izljubili smo se…“, rekao je Đinđić uz grimasu gađenja.

Verovao sam da stranka u vreme bezmalo vanparlamentarnog delovanja i najniže popularnosti, treba da se javlja u svim mogućim temama, a posebno onima u koje je uključena i za koje nudi rešenje. Nije bilo jasno kako DS vidi budućnost srpske državnosti, ranije je lutala, program DS iz 1997. bio je izričit, ali nerazrađen.  Delovanje stranke nije prepoznavano u javnosti. Jednom prilikom, izjavio sam da je autoritarna, sebična i avanturistička politika Miloševićevog režima dovela do stvaranja vlada koje su mu protivne u Crnoj Gori i Srpskoj. Dodao sam da je DS pomažući demokratizaciju Crne Gore i Srpske, postala promoter i garant jedinstva srpskih zemalja. Malo ko je ovo preneo. Ipak, u sedištu informativne službe zazvonio je malo potom telefon. Na drugoj strani čuo se ljutit glas, koji je teškim akcentom i doslednom ijekavicom protestovao zato što sam Crnu Goru nazvao srpskom zemljom. Bio sam mlad, bio sam i jesam uveren u svoje ideale, nastavio bih razgovor smireno ali za to je bilo potrebno da nešto proverim. Na pitanje odakle zove, odgovorio je „iz Malog Iđiša“. Dakle, komunistički kolonista iz Bačke, zove Demokratsku stranku iz Beograda, da protestuje zato što Crnu Goru naziva srpskom zemljom, a samo koju godinu ranije to je, istina kratko, činio i sâm Đukanović. Za tog čoveka, građanina Srbije, Crna Gora nije mogla ni delom u sadašnjosti, ni istorijskim detaljem u prošlosti, biti deo srpskog nasleđa. Nije on branio svoja prava, on je osporavao prava čitavom srpskom narodu. U zemlji koju manjinski Mađari nazivaju „Južnim krajevima“,  njemu nije smetao savez DS-a sa mađarskim strankama, nego pravo da makar i manjinski Srbi nazovu Crnu Goru svojom zemljom. Prekinuo sam vezu, ali tek nakon što sam ga temeljno izvređao.

Sutradan, na redovnom sastanku kod predsednika stranke, Đinđić me pita: „Je li… Zove me neki ludak iz Vojvodine, kaže da si nazvao Crnu Goru srpskom zemljom?“ Ispričam kako je bilo, on kaže: „To su gluposti. Šta će ti to? Odakle ti uopšte da je Crna Gora srpska zemlja?“ Zatekao me je ali smesta odgovorim: „To kažu Sv. Petar Cetinjski,  Njegoš, kralj Nikola, Vuk Karadžić, Jovan Cvijić, to kaže Bog, to tvrdim ja.“ Đinđić je od svih ljutnji pravio šalu, pa je to tako bilo i sada: „To kaže Bog, a sebe kao važnijeg citiraš na kraju…? I ti si fijuknuo, baš kao i onaj što me je zvao.“ Tek tada sam izneo najvažniji adut: „Tako piše u stranačkom programu iz 1997. godine.“ Đinđić je bio zatečen, naglasio je tada da ga je on lično pisao. Kada sam iz torbe izvadio štampani program, pružio mu ga i rekao stranicu i broj člana, bio je upravo iznenađen.

Pročitao je naglas kako se DS zalaže za ujedinjenje srpskih zemalja.  A onda kao da mu je laknulo: „Nisam mislio na Crnu Goru! To su srpske zemlje na Zapadu, preko Drine…“

Pitao sam naivna izraza lica: „Znači Vi se zalažete za ujedinjenje Srbije sa Srpskom i nekadašnjom Krajinom? Pa, mi smo onda protiv Dejtonskog sporazuma!“. „Ne, ne, nikako. Misli se na prekodrinske srpske zemlje, da se one ujedine“, objašnjavao je užurban. „ Da rezimiram: obnavljamo Krajinu i biće ukinuta granica na Uni i Dinari, a sa njom i Erdutski sporazum?“, bio sam okrutan.

„Slušaj!“, brecnuo se odsečno predsednik Demokratske stranke. „Prekini sa tim srpskim zemljama, treba zbog vas budala da me zove Milo…!“ 

Na jutjubu je već osam godina objavljen snimak jednog Đinđićevog javnog nastupa, verovatno nastalog 1995. godine, posvećenog  nacionalnoj politici. Naslov glasi: „Zoran Đinđić nije bio izdajnik“. Svega tri godine pre ovog našeg razgovora, zalagao se za politiku radikalniju od one koju sam preporučivao 1998. ili 2020. godine.

Đukanovićevi potčinjeni Milica Pejanović Đurišić i Miodrag Vuković Miško koristili su svaku priliku da omalovaže Đinđića. Pretpostavljalo se da je Đukanović preko njih ispitivao moglućnost da u Srbiji osnuje DPS. Istraživanja su govorila da bi ta partija tada mogla dobiti oko 800.000 glasova

Ljiljana Lučić, koja je bila bliska Đinđićeva prijateljica, a 1998. je izabrana za potpredsednicu stranke, govorila je o odlasku vrha DS-a na Pale, u vreme  najavljenog napada NATO-a 1994. godine, kao o riskantnoj, pragmatičnoj politici. Tako je bilo i sa odlascima kod Minimaksa (Milovan Ilić Minimaks bio je jedna estradna verzija savremenog Milomira Marića) i Đinđićevim izjavama, kao što je ona da ponekad „posluša neku pesmu od Cece“.

Sa Biljanom Plavšić, Đinđić je imao prisniji odnos nego sa Đukanovićem, ipak tvrdio je da ona politiku vidi na isti način kao i njegova tetka. Prema Đinđićevom tumačenju,  Plavšićeva je na početku sukoba sa vođstvom SDS-a 1997. reagovala nepolitički i nepromišljeno. Navodno je kao predsednica republike dobila informaciju da su šverceri, iza kojih su stajali najmoćniji ljudi zemlje, na Drini kaznili jednog vozača šlepera sa cigaretama zbog kašnjenja tako što su ga na licu mesta streljali. Smesta je ušla je u sukob a da se za njega nije pripremila, niti mu videla krajni cilj. Kada su 1998. održavani parlamentarni izbori u RS, vođstvo DS-a bilo je nezadovoljno činjenicom da su druge velike stranke imale svoje saveznike u ovoj prekodrinskoj zemlji. Na posletku su Đinđić i Jovanović otputovali u Bijeljinu gde su se sastali sa Ljubišom Savićem Mauzerom, predsednikom DS Republike Srpske, opozicionarom i ratnim komandantom paravojne formacije Garda „Panteri“.

Prilikom nekoliko poseta Đinđićevom domu, iskoristio sam priliku da ga pitam u vezi sa početnim vezama sa SDS-om Bosne i Hercegovine i SDS-om Knin. Zamisao da osnuju zajedničku stranku, koja je tokom 1990. godine često spominjana, odbacio je tvrdnjom da su to sasvim drugačiji ljudi i političari. Iznenadio me je uverenjem da su Srbi iz Bosne odgovorni za izbijanje rata. O tom pitanju nije želeo da debatuje. Ključan dokaz za njega bilo je iskustvo sa nekakvim sastankom parlamentarnih stranaka iz jugoslovenskih republika, koji je početkom 1992. predložila Demokratska stranka. Svi su se odazvali, tvrdio je čak i HDZ Bosne i Hercegovine, a vođi SDS-a su ga pitali zašto je tako nešto uopšte predloženo, kada će odnosi ionako biti definisani ishodom predstojećeg rata za koji su spremni.

Nastaviće se…