O odlasku u Šibenik i dolasku u reprezentaciju…
U trenerskom poslu nije bitno da trener odabere posao po tome gde je najbolji tim ili gde će biti najbolje plaćen. Trener mora da zna da odabere tim gde će moći najviše da dâ. Posle Grčke sam se vratio u Radnički. I te 1984. godine sam ušao u konflikt sa saradnicima u mom dragom klubu gde sam igrao i gde sam počeo kao trener. Kada sam na jednoj konfliktnoj sednici podneo ostavku — a zaista sam želeo da vodim taj Radnički koji je ispao iz lige — došlo je do toga da ne postoje uslovi da se radi.
Isto tako, nije bitno da trener zna da odabere tim koji će da vodi, ali je bitno da zna da odabere trenutak u kom će da ode. I tada, kada sam morao da odem iz Radničkog, to mi je zaista teško palo. Prvi se pojavi Branko Periša i kaže: „Hajde, šjor Duda, dođi u Zadar.”
I skoro se dogovorimo kad dođu dva čoveka iz Šibenika, generalni sekretar Šupe i Bubrić i kažu: “Ako ne dođete, mi smo gotovi.” Posle svih tih uspeha i rezultata, iskusnih beogradskih igrača koji su igrali tamo, Draženovog odlaska u Cibonu, rekli su da su gotovi. I to me je privuklo.
To je bio prelomni period da bih ja, završavajući u Šibenki, postao selektor jugoslovenske reprezentacije. Ne bih da pominjem te ljude, ali imao sam informacije da je košarkaški Beograd tada bio protiv toga. Međutim, uz podršku Mirka Novosela ja postajem selektor jugoslovenske reprezentacije koja je bila potpuno nova generacija mladih igrača koja je posle otvorila i vrata NBA. To pomeranje iz Beograda u Šibenik je gledajući naš mentalitet imalo dosta uticaja — moraš da se skloniš ako želiš da te poštuju.
CELU ŽIVOTNU I KOŠARKAŠKU PRIČU DUDE IVKOVIĆA PROČITAJTE OVDE
