Zašto je Hamas baš 7. oktobra napao Izrael

Napadi Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. bili su daleko najsmrtonosniji teroristički akt u istoriji ove zemlje, a rat do kog je nakon njih došlo može se smatrati jednim od najrazornijih po narod Palestine.

Pa zašto je onda Hamas uopšte napao baš tog 7. oktobra, nemoguće da nije bio svestan razmera izraelskog kontraudara koji je po svim zakonima rata i logike morao da usledi?

Ovo su, prema analizi CSIS-a, neki od potencijalnih odgovora.

Jedan od Hamasovih ciljeva svakako je bio da poubija što više Izraelaca. Vašington post tvrdi da su kod poginulih militanata pronađena uputstva koja eksplicitno naređuju da treba „ubiti što više ljudi i uzeti što više talaca“. Između ostalog, Hamas je svoje borce opremio i termobaričnim granatama, koje mogu brzo da izazovu velike požare u kući, a borci su takođe bili snabdeveni i popriličnim zalihama municije i hrane, u slučaju da se stvore uslovi za dalji proboj u izraelsku teritoriju.

Događaji od 7. oktobra mogu se delimično smatrati i Hamasovom osvetom za neke prošle izraelske napade, hapšenja lidera, bombardovanje Gaze i okupaciju Zapadne obale. Međutim, zašto baš taj 7. oktobar? Deo objašnjenja može biti do da je Hamas uvideo da mu izdavanje povelje s nagoveštajima o prihvatanju rešenja dve države iz 2017. baš i nije doneo previše pozitivnih stvari, pa da je zbog toga odlučio da promeni ploču.

Mnogi Izraelci i spoljni političari verovali su da je Hamas vremenom ublažio svoje stavove o sukobima s Izraelom, da je postao svestan da bi masovni napad bio potpuno kontraproduktivan, a i neki pređašnji Hamasovi postupci govorili su tome u prilog. Pre tog kobnog 7. oktobra, Hamas ne da je samo redukovao broj raketnih napada na Izrael, već je i javno kaznio sve one koji su podsticali napade unutar Gaze, pustivši Palestinski islamski džihad (PIJ) da se sam bori protiv Izraela i ne pridruživši se njihovim borbama ni u avgustu 2022, a ni u maju 2023.

Čak i da je sve to bio samo pravan, činjenica je da ni Izrael a ni međunaordna zajednica nisu uradili skoro ništa konkretnko kako bi pokazali da prepoznaju i poštuju Hamasovu umerenost. Čak štaviše, ako se izuzme nekoliko ekonomskih ustupaka i mlakih izjava u kojima se priznaje Hamasova uloga u upravljanju gazom, u tom periodu zabeleženo je pojačavanje izraelske represije nad Palestinicma.

Izraelska vlada je takođe na sva zvona zvonila o tome kako prezire Hamas. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu pocepao je Hamasovu revidiranu povelju pred kamerama, založio se za ukidanje Agencije Ujedinjenih nacija za pomoć palestinskim izbeglicama (UNRVA) i dao platformu ideolozima krajnje desnice kao što je Bezalel Smotrič. Verovatno su Hamasovci tako i odlučili da ne žele da budu jedina zainteresovana strana, i prešli u ofanzivu.

A možda su se lideri Hamasa i samo uplašili da gube podršku naroda Gaze. Još od 2007. godine, Izrael je u velikoj meri kontrolisao snabdevanje (i strujom, i hranom i vodom) enklave. Tako se nekoliko puta desilo da Gaza ostane bez struje, a takođe je patila i od hronične nestašice vode, pošto zbog zastarelih cevi i infrastrukture u 97 odsto kuća voda nije bila za piće. Ekonomska situacija je podjednako teška, pa tako preko 70 posto porodica u Gazi zavisi od međunarodne pomoći i pomoći nevladnih organizacija. Nesposoban da zadovolji egzistencijalne potrebe svojih građana, a kamoli da ugrozi konstantnu stopu nezaposlenosti od 45 odsto, Hamas je verovatno osećao da mu se podrška kruni.

Još jedan od potencijalnih odgovora na gorepostavljeno pitanje jeste da se Hamas možda nadao da će odgovor Izraela moći da iskoristi kako bi oči svetske javnosti dodatno skrenuo ka Pojasu Gaze. Kaled Mašal, jedan od političkih lidera Hamasa izjavio je da su „veoma svesni posledica operacije koju su sproveli 7. oktobra“ i da „nijedan narod ne može biti oslobođen bez žrtava“.

Hamas je napad izvršio možda i ne bi li ojačao vezu između sebe i naroda u Pojasu Gaze, vodeći se idejom da ga mnogi stanovnici Gaze možda i ne vole, ali da će, kada se suoče sa izborom između njih i Izraelaca, verovatno pre prigrliti Hamas.

Naravno, Hamas takođe nastoji i da promeni regionalno okruženje, u čemu mu pomaže Iran. Teheran je taj koji finansira, naoružava i obučava Hamasove militante, iako je odgovornost Irana za 7. oktobar i dalje pod znakom pitanja. Pre napada, region je bio prepun mogućnosti izraelsko-saudijske normalizacije, a iranska podrška brutalizaciji sirijskog režima nad sopstvenim narodom ga je diskreditovala među mnogim Arapima. Izbijanjem sukoba u Izraelu skrenuta je pažnja sa građanskog rata u Siriji, i okolne arapske zemlje kao da su na trenutak zaboravile ulogu Teherana u njemu, diveći se njegovom nepokolebljivom antiizraelskom stavu i podršci koju pruža palestinskom narodu.

Međutim, još uvek je nejasno hoće li Hamas uspeti da ostvari svoje ciljeve. Činjenica je da se regionalni diskurs već značajno promenio, da je sada više naklonjen Hamasu, i da njegov kredibilitet među palestinskim stanovništvom postepeno raste.

Ipak, kocka je već bačena. Izraelske akcije ne jenjavaju, broj nevinih žrtava svakoga dana postaje sve veći, i čak iako Hamas ostvari ono što je pre napada zacrtao, kada se na kraju svedu računi jasno je da će palestinski narod biti taj koji će u čitavom ovom haosu platiti najveći ceh.