Kada bismo proučavajući i objašnjavajući fenomen Ane Đurić Konstrakte pozajmili omiljenu „ilustraciju“ statističara i analitičara svih žanrova – takozvanu pitu, moglo bi se tu mnogo toga „zaseći“. Jer dosta je tih trouglastih „krišaka“ s naslovom i procentualnim udelom u celokupnom fenomenu. Na početku teksta, pada mi na pamet kraj jednog jesenjeg ispijanja kafe sa Anom u njenom bloku Novog Beograda.
INTERVJU SA KONSTRAKTOM ČITAJTE U NOVOGODIŠNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA
Krenuo sam ka automobilu idući od starih zgrada kroz „aleju“ novih i setio se njenih fantastičnih odgovora u intervjuu koji smo radili za letnji dvobroj Nedeljnika. Radilo se baš o opisivanju društva, promenama, tranziciji kroz lice i naličje Novog Beograda. Da skratim, ili parafraziram, gospođa Đurić je tada (kao arhitekta) opisala fantastičnu arhitekturu Novog Beograda s početka neimarstva i gradnje ove najveće beogradske opštine na pesku preko reke. Pričom o stambenim kvadratima namenjenim čoveku. Onda se dotakla jednog kioska sa brzom hranom i tada neviđenim brojem priloga koji se pojavio u komšiluku i kroz koji je videla svu nadolazeću promenu i dolazak kapitalizma u Beograd i Srbiju. Novo doba je stiglo sa šarenilom koje se nudilo a koje uskoro neće biti za svakoga. I te borosane koje je nosila na nogama tokom nastupa davale su pokroviteljski dodir ka svima koje su zaobišli „prilozi sreće u novom kiosku života srpske tranzicije“. Tako su se i te borosane na nogama gospođe Đurić mogle očitavati kao podrška i poruka a sama Konstrakta kao glas svih obespravljenih. I ne samo žena u uslužnim delatnostima (pa možda i u onom kiosku koji je doneo „šarenilo“ tranzicije) koje su ovu obuću nosile prirodom posla.
Konstrakta nije bila nikakva pomodna stvar sezonskog trajanja iako je oročila svoju slavu do Nove godine ali je sada izveštaji sa terena i potražnja demantuju. U toj pesmi „In corpore sano“, i njenoj pojavi smestilo se puno toga. Redovima o zdravstvenoj knjižici i „umetnici koja mora biti zdrava“ blesnula je ta njena „advokatura“, bolje reći angažman za status umetnika. Kada je jesenas dobijala nagradu Udruženja muzičara Srbije, oprostila se sa publikom rečenicom namenjenom esnafu koji je bio prisutan u sali: „Uplaćujte doprinose.“ A u paralelnom čitanju vidi se ne samo socijalni aspekt pesme već i ono što opisuje današnji kult zdravlja o čemu je pričao i patrijarh srpski Porfirije u susretu sa Konstraktom i „razmeni darova“. To je bila sva ta višeslojnost „Konstrakta“ fenomena: duboko iščitavanje ali i reakcije od obdaništa do Patrijaršije. U mnogim slučajevima je to nemoguće.
Kada se samo vrate iz „dubokog sećanja i zamrzavanja“ srpski predstavnici na Evrosongu, vidi se koliko je pojava Ane Đurić bila revolucionarna. U slojevima pesme je opisan socijalni status, medijska situacija ne samo kod nas (kosa Megan Markl je samo najupečatljiviji delić), odnos prema zdravlju. Ostalo bi na tom statusu „revolucionarna“ i „diverzija u mejnstrimu“ ali ima jedna stvar – Konstrakta je pobedila na tom izboru. I pokazala je da nije samo diverzija već i da je preraspodela unutar tog mejnstrima moguća, ne samo muzički. Žena sa šiškama postala je kraljica virtuelnog „memolenda“. Odjedanput su svi uvrtali rukama, a „šta ćemo sad“ se našlo u parlamentima i svakodnevnom govoru od blagajni u hipermarketima do nagoveštaja loše ocene pred kraj godine. U jutru nakon pobede, čak su i opozicioni prvaci pomislili da i oni mogu bez borosana i šiški uraditi isto. Da je gospođa Đurić namignula i drugima i pokazala da su čuda moguća. Ali zaboravili su osnovni sastojak – autentičnost pojave i izraza.
Pune koncertne dvorane pokazale su da su tektonske promene ukusa moguće. Deca su dobila novog idola. Konstrakta je izgledala dovoljno filmski ili stripovski da se bez problema popne na sve desktopove ili zidove dečjih soba.
Konstrakta je bila univerzalno prihvatljiva. Za decu, patrijarha, intelektualce, opozicione sanjare, i žene. To je bilo više od politički korektnog angažmana u lepezi frik šou nastupa Evrosonga. Konstrakta je bila cenjena autorka koja postaje mejnstrim zvezda u četrdeset i nekoj. Ona je zgazila (borosanama) sve te poluejdžizam izbore i pravila za nove zvezde. Ali ne samo u onome što zovemo šoubiz, i dala je podstrek onima koji veruju da možeš osvojiti „svet“ a da nisi u onoj korporativnoj šemi „Vi ste mlad, dinamičan, imate manje od 35 godina, vi ste individualac, a volite kolektivni duh“ koji se primenjuje u odajama srpske tranzicije u blokovima njenog Novog Beograda. Pokazala je da može. I da nema oročenih godina života kada počinje najveći uspeh.
A sve je počelo u noći u Košutnjaku. Na nju se vraća dr Saša Mirković koji je čitav fenomen odgledao i doživeo iz neposredne blizine.
„Treći mart dvadeset druge. U podne branim doktorsku disertaciju. Član ispitne komisije je Miško Šuvaković, ugledni profesor, koji je predajući o konstruktima, svojevremeno inspirisao studentkinju Anu Ignjatović da postane Konstrakta. Uveče se održava drugo polufinalno veče izbora pesme za Evroviziju. Urezala mi se scena u kojoj svi u sobi kao hipnotisani pevamo refren zajedno sa Anom koja ulazi u finale. Zovem Đuru, Aninog supruga koji je par sati ranije pratio odbranu mog doktorata. Sada ja njemu čestitam.
Konstatujemo da od tog dana, te večeri više ništa neće biti kao pre. Prvo mesto u trendingu, reakcije u medijima i na društvenim mrežama nagoveštavaju čudo. Nakon pobede u finalu zovem Katarinu, suprugu Milovana Boškovića, koja u njihovo ime prima prve čestitke plačući od sreće u bekstejdžu. Od tog trenutka svi putevi iz studija u Košutnjaku vode u Torino koji više nije toponim isključivo rezervisan za Fiat i Juventus“, opisuje „izbornu noć u Košutnjaku“ Mirković koji je, kao porodični prijatelj, bio dobrovoljni hroničar i evidentičar medijske eksplozije.
Ipak, priznaje da od tada teško uspeva da isprati sve napise u štampi koju poput nekog analognog dinosaura svakodnevno kupuje uz pitanje na kiosku čime se bavi i kada sve to stigne da pročita. Trenutno ne poseduje nikakav štampani pres-kliping o Konstrakti koji je sukcesivno prosleđivao Đuri, Ani i Maji na dalju obradu. Kaže da to nije radio, imalo bi smisla, kao nekada, zvati „Papirservis“ koji bi se ovajdio zbog stare štampe.
„Na Konstraktinom uspehu i njenim jezičkim umotvorinama okoristili su se znani i neznani. Bezgranične varijacije na ‘Umetnica mora biti zdrava’ i ‘Šta ćemo sad?’ postale su deo svakodnevnog vokabulara. Mnoge je mogla da tuži i obogati se podučavajući ih da se tako poštuju autorska, intelektualna i umetnička prava. Nije to uradila ali sam siguran da ne bi imala ništa protiv da su neki od njih usmerili deo profita ka humanitarnim projektima i zaštiti marginalizovanih društvenih grupa“, mišljenja je Mirković koji to pojašnjava.
„Da je sreće, formirao bi se red onih koji bi za njom donirali novčane čekove NURDOR-u. Koji bi zajedno sa Konstraktom masovno išli na kafu sa najvećim donatorima na humanitarnim aukcijama za lečenje bolesne dece. Koji bi posetili Centar za podršku porodici Fondacije SOS Dečija sela Srbija u Nišu i pravili čestitke sa decom iz porodica sa rizikom. Koji bi hrabro izašli sa njom na ulicu ispred sedišta notornog tabloida da podrže ‘Žensku solidarnost’. Koji bi posetili Matematičku gimnaziju i zajedno sa presrećnim đacima uglas pevali u dvorištu Osnovne škole ‘Drinka Pavlović’. Koji bi iskreno prihvatili da svaki put zastanu, popričaju i fotografišu se sa svima koji joj to zatraže. Znajući da svaki izlazak iz kuće zbog toga može da potraje, njeni ukućani selektivno biraju zajedničke izlaske na javna mesta. To je deo cene koju plaćate kada u medijski tabloidnoj zemlji pokušate da zaštitite privatnost na koju svi imamo pravo, uključujući Anu Đurić i njenu porodicu“, smatra dr Saša Mirković koji beleži i sve ono što ide u rok službe slavnih. Tu je ono iščitavanje svega, pa i stolica, tačnije stočića koji su postali slučaj naknadne konstrukcije.
„Kažu mi da u studiju u Košutnjaku postoji stolica na kojoj svi hoće da se slikaju jer je tu nekada sedela Konstrakta. Taj komad nameštaja pamtimo iz kadra sa uglastim stočićima koji su bili povod za učitavanje svega i svačega. Svojevrsnoj hajci su se većinski priključili oni koji su joj neopravdano zamerili kada je pred Uskrs posetila Patrijaršiju u koju je unela lavor i bokal a iznela Triptih. Neuspešno su pokušali da je politički svojataju. Svako se osetio pozvanim da tumači njene stihove, izjave i gestove. I da ima stav o Konstrakti. Da ima mišljenje.
„Lično sam se uverio da je dobrodošla gde god da se pojavi – u novosadskoj Exit i beogradskoj Beer fest gužvi, auto-servisu u Severnoj Makedoniji, pijaci na zagrebačkom Dolcu, graničnom prelazu, naplatnoj rampi, benzinskoj pumpi ili na policijskom čekpointu u gluvo doba noći.
„Konstrakta je uspela da ujedini podeljenu Srbiju. Primirila je i pomirila region što se najbolje videlo po glasovima publike one majske noći u Torinu. Konstrakta je jedna od retkih u koju smo iskreno verovali i koja nas do sada nije razočarala. Prijavila se, kvalifikovala se, pobedila i u Italiji opravdala naša visoka očekivanja osvojivši peto mesto u ratnoj godini na međunarodnom takmičenju na kojem se pobednik unapred znao“, kaže Mirković i u finišu svog osvrta ulazi u statistiku.
„Peta je i na listi najtraženijih pojmova na domaćem Google pretraživaču tokom ove godine. Meri se sa Novakom Đokovićem, Ukrajinom, ovdašnjim izborima i Svetskim prvenstvom u fudbalu. Verujem da joj, intimno, više od toga znači nagrada ‘Ivan Radenković’ koju je nedavno dobila za društveno-kritički angažman, osmišljavanje i izvođenje muzičkog koncepta ‘Triptih’ koji je ‘kritički dotakao neke od suštinskih problema savremenog života u neoliberalizmu’. Ovakve nagrade i velika popularnost potvrđuju da jedno ne isključuje drugo i da su ključni trud i vera u ono što dosledno radiš i zagovaraš.
„Zato će u jednom bitnom segment naših života ova ’22. godina biti upamćena po Konstrakti. Ana Đurić nam je omogućila da mesecima živimo san i da poput dece poverujemo da su čuda moguća. Bez kompromisa i bez kompromitacije. Malo li je? Dovoljno. I previše“, fantastično finišira dr Saša Mirković svoj osvrt na fenomen Konstrakta.
A jedan od elemenata tog fenomena je bila kopča sa onim što se zove postjugoslovenski prostor. Zato je i maksimalni broj poena koji je žiri iz Hrvatske dao Konstrakti, uz tipičan aplauz „citat“ iz scenskog nastupa Ane Đurić, bio krajnje logičan.
Sanjin Đukić, direktor PR-a Exita, inače iz Hrvatske, savršeno poznaje situaciju u muzičkoj produkciji onoga što zovemo post-YU. Zato je on prava osoba da kaže šta je to učinilo da Konstrakta bude toliko prihvaćena u Hrvatskoj gde je imala veliki broj nastupa na ovoj postevrovizijskoj turneji.
„Konstrakta i Hrvatska? Bila je to ljubav na prvi eurovizijski takt. Kad su je vidjeli s onim velikim očima, nagnutu nad lavorom, kako daje kozmetičko-zdravstvene savjete, iste sekunde su svi bili upecani. Nema veze što je Ana tu već godinama i što je Zemlja gruva sasvim solidan bend, velika većina ju je tek sad vidjela i čula, ugodno se iznenadivši njezinom pojavom i namjerom da u tri minute sruši sve balkanske stereotipe tog zamornog televizijskog natjecanja. Dakle, nula plesača, vatrometa emocija, uraganskih aranžmana, čarolije vječne ljubavi koja snove pretvara u javnost. Ništa od toga. Šok terapija je djelovala. Nisu samo društvene mreže gorjele već i mozgovi i srca svih koji razmišljaju i osjećaju bez uključenog hrvatsko-srpskog filtera. I gle vraga, ispalo je da takvih ima baš puno. Tako bih rekao.
„Svi su pažljivo slušali umetnicu kao umetnicu – kao umjetnicu i čvrsto držali fige da pomete konkurenciju, prvo na Beoviziji, a onda i na Euroviziji. I nije Konstrakta tu nikog ujedinila, to nikako. Jednostavno neka random hrpetina ljudi je čula pjesmu i bila joj je fora. Vidjeli su ženu i ona im je još više bila fora“, definiše promoter iz Hrvatske popularnost Ane Đurić kod njegovih sugrađana.
„S obzirom na to da su Hrvatska i Srbija još uvijek susjedne zemlje i jezično se prilično dobro razumiju, nije niti neko čudo da je dosta svirala, i to ne samo u Zagrebu, ne, ne. Došla je i u Umag na Sea Star, u Rijeku, Šibenik, Dubrovnik, svuda gdje su je htjeli, a htjeli su je svuda. Dala je na desetke intervjua, gostovala na nacionalnoj televiziji, radio ju je vrtio. Ona idiotska crvena lampica koja se inače često pali ovaj je put ostala ugašena. Vrata su se za Konstraktu otvorila čim je upitala za zdravlje kose britanskog plemstva, a da pritom nije odlepršala na krilima vječne ljubavi. Pa kad je na kraju premoćno pretrčala svu konkurenciju, mnogima je baš bilo drago. Slično kao kad, lupam, neki sportaši osvoje velike turnire sto puta ili budu drugi na svijetu u najpopularnijem sportu i bude ti baš jako drago. Zato smo je, na kraju krajeva, zasluženo uvalili i da bude prvi ever domaći headliner na Exitovoj Glavnoj bini.
„U ovom djelu planete sve nenormalno je odavno postalo normalno, pa kad ono pravo normalno naleti, ljudi mu se ne mogu načuditi. I ne znaju se ponašati, euforično šalju poruke, u postove trpaju emojije i tagaju prijatelje, snimaju blesave videe, plešu i cereču se. Baš kao da su zaljubljeni. Hrvatska i Konstrakta? Bila je to ljubav na prvi takt“, sumira Sanjin Đukić percepciju Konstrakte u Hrvatskoj.
Nikola Jovanović, vice president Virgin Music Label & Artist Services Western Balkans, veliki je ekspert za kretanja na muzičkom tržištu u Evropi, svetu, i naravno Srbiji. U nekom odgovoru da objasni fenomen Konstrakte on je na početku iskren:
„Lagao bih kada bih napisao u prvoj rečenici da znam u čemu je tajna fenomena Konstrakte. Voleo bih da verujem da je Konstrakta samo uspela da konačno dobije platformu koja joj je pomogla da svoju umetnost predstavi većem broju ljudi. Voleo bih da verujem da se publika zasitila jeftine zabave i kiča i da im je Konstrakta bila preko potrebna kao doktor čije reči nije prijatno čuti ali je otrežnjujuće. Ipak, verujem da se sve u životu vraća i da se trud koji su Konstrakta i Zemlja gruva uložile poslednjih decenija sada ipak isplaćuje i materijalizuje na najbolji mogući način. Čineći da cela ‘alternativna’ scena bude mnogo vidljivija i prisutnija nego do sada.
„Ono što je meni možda još bitnije je što je van evrovizijske scene ona ostala Ana Đurić. Umetnica. Arhitekta. Majka. Nepokolebljiva i beskompromisna. Njeno ponašanje van scene dalo nam je Konstraktu, običnu ženu koja promišlja o komplikovanom svetu oko sebe i njenom mestu u takvom svetu. Blago je reći da je Konstrakta oprala i muzičku scenu, estradu, Evroviziju, političare, teorije zavere, zle jezike. Kako je neverne Tome prevela u svoje najveće fanove. I smeši mi se brk dok gledam sa koliko jednostavnosti, skromnosti, lepote, lakoće ona to radi. I dobija davno zasluženo priznanje!“, zaključuje Nikola Jovanović svoje viđenje fenomena Konstrakte.
„Sekući“ onu imaginarnu „pitu“ sa činiocima fenomena Konstrakte, zaboravili smo to pravilno vođenje karijere, odbijanje statusa vikend kraljice šoping molova i prelazak u art što je proslava njenog rođendana dokazala. A popularnost će se sigurno preliti i na 2023. iako je sama „umetnica“ oročila udarni period svoje slave za kraj decembra ove godine. Ali kada sam je u prošli petak pitao kad ćemo na kafu, odgovorila je: „Posle januara, jer i januar mi je baš pun.“
