Bivši selektor košarkaške reprezentacije Srbije Aleksandar Đorđević u velikom intervjuu za Tutosport govorio je o brojnim zanimljivim temama.
Naravno, prvo pitanje bilo je u vezi sa reprezentacijom Srbije – zbog čega je napustio korimo.
„Želim da koncentrišem svu svoju energiju na projekat Virtusa. Reč je o veoma ozbiljnom zadatku i potreban je ogroman trud. Nacionalna selekcija, dupli angažman, su mi oduzimali dosta energije jer sam ja po prirodi autokritičan i veoma zahtevan prema sebi samom. Bio sam dugo selektor i došlo je vreme za promenu. Bilo mi je teško da donesem tu odluku, ali je moralo tako“.
Dakle, napustili ste reprezentaciju Srbije, da biste se fokusirali na klub?
„Da. Posle pet godina je došlo vreme da kažemo ‘dosta’. Treneri osete kada je trenutak za odlazak i nove izazove. Virtus je danas moja opsesija“.
Kapiten košarkaške reprezentacije Srbije Miloš Teodosić najvažnije je pojačanje Virtusa u čitavom prelaznom periodu kluba.
“Bekovi drže najviše loptu u rukama. Oni (Teodosić i Marković) lideri su i imali su tu ulogu i u reprezentaciji. Moraju da prenesu duh altruizma svojim saigračima, da nametnu da ‘mi’ bude ispred ‘ja’. Kada sam preuzeo Virtus, tim je pravio prosečno 12 asistencija po utakmici. U finalu Lige šampiona smo pobedili uknjiživši 26 asistencija. To je baza svakog napada“, rekao je Đorđević.
A kako je Teodosića ubedio da dođe u Virtus?
„Rekao sam mu da su velika imena prošla preko ovog parketa u Bolonji. Objasnio sam mu šta Bolonja kao košarkaški grad može da mu pruži, kakvi su ovde strast i glad za košarkom. Ovde sam proveo dve najlepše godine karijere gledajući iz ugla emocija“
S obzirom na način na koji on vodi ekipu, dobio je i zanimljivo pitanje – da li je sa tobom srušen mit o čeličnim srpskim trenerima koji su zahtevali vojničku disciplinu?
„Autoritet se stvara poznavanjem materije i idejom. Zašto je potrebna gvozdena pesnica? Postoje jasne uloge, disciplina i poštovanje obaveza na svakodnevnom nivou“.
Za kraj intervjua, Đorđević je govorio i o situaciji u kojoj se našao njegov sunarodnik, Siniša Mihajlović.
“Vratilo me je u situaciju od pre nekoliko godina. Moj stariji bratanac, koji sada ima 14 godina i zdrav je, tada je morao da se suoči sa istom mukom. Imao je osam godina kada je otišao na transplantaciju u Bambin Đesu u Rim i celog života ću biti zahvalan profesoru Lokateliju kako nas je primio i tretirao. Način na koji se bori Siniša je izvanredna planetarna poruka. Da se naježiš! I siguran sam da će pobediti na svoj način, sa čeličnom voljom koja se nije videla do sada”, zaključio je Đorđević.
Tagovi
