Večeras počinje nova sezona Lige šampiona i to bi svih prethodnih godina bila vest koju bi sa viškom euforije dočekali samo strastveni kladioničari, ne zato što im nedostaje uzbuđenja bez Lige šampiona, nego što ih za to niko ne bi gledao popreko, kao kada se nerviraju oko finske druge lige.
Zašto je ove godine početak Liga šampiona vest za sve koji vole fudbal?
Odgovor je jednostavan: jer je malo falilo da je više nema, da nam je oduzmu. A kao i za sve drugo, shvatimo koliko volimo neke stvari tek kada ih izgubimo. Ili izgubimo zamalo.
Da je uspela ideja Superlige ne bi nam nedostajao sasvim sigurno broj velikih derbija po jedinici vremena. Igrali bi dovoljno oni jedni protiv drugih, ali bi nam nedostajale sitnice. Ona himna sa početka i mušema, reklama u kojoj najveće zvezde igraju fudbal na Divljem zapadu, ili ona u kojoj poručuju da se „neke stvari ne mogu kupiti novcem“.
Bili bi tu i loši stručni konsultanti i ono samo naše mesto za sedenje i rituali, ali ne bi to bilo to.
Kao da sa devojkom koja baš mnogo liči na vašu najveću ljubav, idete na mesta koja ste zajedno zavoleli.
Dok danas vrtimo standardne sportske teme po redakciji, pričamo o nekim od najlepših trenutaka koje smo doživeli uz Ligu šampiona. Jer da večeras počinje neko drugo takmičenje, ružne bismo, kako to obično biva potisnuli.
Ovako se svi odreda – a ima nas od rođenih 1976. do rođenih 1995. – sećamo nekih finala, preokreta i pobeda.
Partizanovci zaboravljaju Bari, Hejsela se ne sećaju, ali se sećaju Dejove golčine u Atini 1994. godine. I kažu, „krajnje subjektivno“, kao da može drugačije, da neće zaboraviti ni kada izgube pamet, Galaktikosa na JNA.
Zvezdaši ne zaboravljaju 1991. a niko ne zaboravlja ni Liverpulov preokret protiv Milana u Istanbulu, ni Mančesterovo čudo protiv Bajerna, koje se gledalo pod bombama koje su padale na Srbiju.
Setiće se malobrojni navijač Čelsija i Drogbinog gola Bajernu za produžetak u onom finalu i složiće se svi da dres Bajerna nije dobrodošao u redakciju Nedeljnika, pa su svi njihovi porazi slatki.
Još kad ’99 na Kamp nou Mateusa izvedu da dobije aplauz zbog jedne od poslednjih velikih utakmicama u karijeri, pa onda dobiju hladan tuš od Beksa, Olea i Šeringema…
Staće sva sećanja, tačno po pravilima pažljivog arhiviranja, pre pet godina i provući će se tek Tadićev ples na Santijago Bernabeu, kao da je njegov šor, a ne kraljevska kuća, i ono ludilo Liverpula i 4:0 na Enfildu protiv Mesijeve Barselone, koje razlikuje velike i malo manje klubove.
Seća se svako, do tančina, da li je bio na slavi, ili za radnim stolom, sa onom devojkom ili sa gipsom, kada je sreća besplatna i neočekivana, svratila u naše živote. I protiv bombi i protiv zemljotresa i protiv Superlige.
Slavili bi i autor ovog teksta i onaj što mu tekstove proverava da Liverpul pobedi, čak i da se takmičenje zove „Kup Marinka Rokvića“ i pričali bi navijači Junajteda o veličini tog kluba i da ga Ronaldo predvodi u Superligi, ali ne bi to bilo to. Makar neko vreme.
A za neočekivanu i besplatnu sreću niko nema vremena na pretek. Za to je, ponekad, dovoljna samo himna i mušema, naše mesto za sedenje i ona reklama u kojoj kažu da se „neke stvari ne mogu kupiti novcem“.
I jedan Tadićev dribling, Trentov korner, Klajvertov gol, istanbulski ili katalonski preokret. Po njima se računa vreme i navijaju sećanja.
Tagovi
